Čelsi – Vićenca 1998 – Italijanski obračun u Londonu

Izvor fotografije: chelseafc.com

Sredinom devedestih godina prošlog veka je u londonskom kvartu Fulam bez mnogo pompe otvorena italijanska fudbalska kuhinja.

[wp_ad_camp_1]

Čelnici Čelsija su za obavljanje posla angažovali trojicu ’’kuvara’’ iz Serije A , računajući da će oni  slati  pice u lice protivničkih golmana, a od protivničkih mreža špagete najbolje praviti fudbaleri  sa Apenina, pa su u te svrhe u svoje redove doveli  dvojicu proverenih majstora- Đanluku Vijalija i Đanfranka Zolu, dok se u ulozi njihovog šegrta našao Roberto Di Mateo. Dvojica prvoimenovanih su još na ’’čizmi’’ spremali i neukusna jela čuvarima mreže, dok je Di Mateo još morao da se dokazuje, jer se u rodnoj mu Švajcarskoj forsirala čokolada, a menadžment Plavaca rivalima nije nameravao da dozvoli uživanje  u omiljenom slatkišu – cilj je bio sasvim suprotan.

Dve i po decenije su na Stamford bridžu pokušavali da osmisle recept za osvajanje trofeja, kad im to nije pošlo za rukom odlučili su da u pomoć pozovu stručnjake za fudbalsko kulinarstvo, a zna se odakle oni dolaze.

U polufinalu Kupa pobednika kupova 1998. godine za degustatore su voljom žreba odabrani sunarodnici trojice Italijana- fudbaleri Vićence,  pobednici nacionalnog kupa iz prethodne godine.

Fudbaleri bivšeg Lanerosija nisu bili impresionirani onim što su im videli na meniju ekipe  iz Londona, pa su golom Zaulija  pobedili u prvoj utakmici kao domaćini i na Ostrvo otišli zaštićeni probiotikom zvanim minimalna prednost, kako se ne bi desilo da im bude zlo kad Vijali i družina krenu u pripremu zakuske na svom bunjištu.

Reberto Bađo je još osamdesetih skinuo dres kluba iz Vićence, Paolo Rosi od 1979. godine nije tresao mreže u crveno-belom dresu, ali su pre dvadeset godina u klubu osnovanom 1902. stasali novi asovi.

Nešto pre ovog dvomeča je Đanluka Vijali dobio dvostruku ulogu- posle ostavke Ruda Hulita (Gulita), nije više bio samo šef kuhinje (vođa na terenu), već i glavni konobar (menadžer).

Međutim, na početku revanš meča su prvi zakuvao situaciju protivnik Čelsija u borbi za finale. Igran je 7. minut, igrači u tamnoj opremi su izigrali odbranu Plavaca, ali su oklevali u odsudnom trenutku i golman De Hoj (De Goj) je sačuvao svoja vrata.

Pet minuta kasnije viđeno je uzbuđenje na suprotnoj stran. Sjajan prodor Džodija Morisa pokušao je da realizuje Zola, raspalio je sa četrnaestog metra  šesnaesterca u donji levi ugao – odličnom intervencijom prednost Italijana iz prvog susreta je sačuvao golman Pjerluiđi Brivio,  poručio je  sunarodniku da je sit i odbio ponuđenu porciju.

Sve je bilo otvoreno do 32. minuta, a onda je usledio šok za domaće. Zauli je virtuozno izborio prostor za proigravanje, prebacio loptu preko zadnjeg reda Čelsija, a Pasvkale  Luizo sa  8 metara neometan polupao sve u Vijalijevoj kuhinji , šefu tima sa Stamford bridža na teret stavio dodatnu muku.

Ražestilo je to lidera ’’ujedinjenih nacija’’, odlučio je da pokaže kako ’’savet bezbednosti’’ ne postoji samo na Ist Riveru, pa su Francuz Frank Lebef i ostali odbrambeni igrači  u žuto-plavim dresovima od tog trenutka mnogo bolje čuvali prostor pred svojim golom.

Stezanje kaiša urodilo je plodom samo 180 sekundi posle vodećeg pogotka Vićence, ali su rupice probušene na kontra strani. Odbijenu loptu defanzivaca gostiju dočekao je na 17-18 metara od gola Brivija Zola, poslao je  bombu prema čuvaru mreže iz tima iz regiona Veneto- kao ljuti kečap je ošamutila ’’jedinicu’’ Vićence ova lopta, pa ju je samo odbio i to na pogrešno mesto, jer se u srcu kaznenog prostora našao Gustavo Pojet i u padu pogodio pravo mesto za izjednačenje na ovom meču.

Prvi deo igre okončan je rezultatom 1:1, tako da se bura daleko od mora mogla očekivati u nastavku.

Zaista je tako i bilo. U 48.minutu je voda počela ulaziti u Čelsijevo potpalublje, ali je ’’plavi šlem’’ Lebef bio dovoljno spretan i brz da na vreme spreči potapanje, pošto je izbacio loptu kojoj je trebalo metar-dva da pređe gol-liniju i donese nedostižnu prednost gostima.

[wp_ad_camp_1]

Spas koji je jedan ćelavac u redovima Plavaca doneo svojim saigračima, dala je krila drugom ćelavcu- Vijaliju. Napadač rodom iz Stradivarijevog grada je u 51. minutu posle furioznog prodora po boku naštimovao svoju desnicu, odsvirala je njegova kopačka pravi takt, lopta je posle centaršuta s desne strane pala na glavu Zoli, a Sardinijac neometan sa 7-8 metara spakovao okruglu sardinu u Brivijevu konzervu i engleski predstavnik je došao na gol od plasmana u završni meč.

Nije više bilo prostora za pozicionu borbu, jedna greška ili virtuozan potez su značili sve ili ništa, a da bi Englezi dobili ovo prvo- Vijali je u igru uveo Marka Hjuza, čoveka koji je Mančester junajtedu 7 godina ranije omogućio da podigne pehar u finalu ovog takmičenja.

BINGO!

Četrnaest minuta pre isteka regularnog toka je Velšanin poleteo kao pravi zmaj prema golu tima  sa stadiona Romeo Menti, na volšeban način  je prebacio loptu preko svog čuvara na 25 metara od gola, zakoračio je u opasnu zonu i , levom nogom pogodio suprotan ugao za 3:1 i suficit Čelsija u ’agregatu’.

Pica i špageti su bili preobiman zalogaj za goste u poslednjih četvrt časa igre, osetili su na svojoj koži paklenu kuhinju i napustili London razočarani posluženjem.

Za razliku od njih, Vijali je kao šef trijumfalnog sastava zategao leptir mašnu i počeo se raspitivati o  švedskom stolu, koji je čekao Plavce u stokholmskom finalu protiv Štutgarta.

Dragan Stojić

Obavezno pogledatajte i
Pomozite rad sajta, Jedan šer je dovoljan :)