Disciplinksa komisija FA kaznila je napadača Čelsija sa tri utakmice neigranja zbog nesportskog starta na Emrea Čana tokom utakmice Liga kupa.
Ali Dijego Košta kaže da mirno spava, jer zna da nije uradio ništa loše i da nije imao nameru da nagazi fudbalera Liverpula.
Dok je Čan bio na zemlji, Košta je bio okrenut leđima prema njemu, ali je stao na njegovu nogu. Arbitri to nisu videli, ali je posle pregledanih snimaka FA optužila, a onda i kaznila napadača.
– Glavna stvar je da ja mirno spavam kad dođem kući, znajući da nisam uradio ništa pogrešno, jer nisam mislio da uradim to i nije bilo namerno. To možete jasno videti na snimku. Ali sam suspendovan. Moram to da prihvatim – kazao je Košta za Dejli mejl.
Ja idem na defanzivce i oni na mene i šta god da se desi na terenu, ostaje na terenu. Nakon utakmice im pružim ruku, posao je obavljen, ja idem kući, oni idu kući. Mi smo svi prijatelji. Sve je u redu. Tako ja vidim fudbal – Dijego Košta
Reprezentativac Španije ne krije da nije svetac, ali tvrdi da nikada neće namerno povrediti drugog fudbalera.
– Ne kažem da sam anđeo – nisam anđeo. To možete da vidite. Ali uvek ću igrati na isti način, jer sam takav. To je ono što moram da radim, to je moj hleb, to moram da uradim za klub, navijače i sve koji su povezani sa klubom.
Košta nema nameru da menja svoj pristup igri.
– Na terenu ću uvek biti takav. To je moj karakter i uvek ću se takmičiti. Drugačiji sam van terena, kao što vidite, ali na terenu se moj karekter menja. Ponavljam: možete gledati taj video i tumačiti ga kako hoćete, ali znam da mogu da spavam mirno, jer nisam to uradio namerno.
– Koliko puta sam povredio nekog? Nikad nisam povredio kolegu. Da, imao sam mnogo incidenata, možda još i više u Španiji. Ali to je način na koji ja igram. Neću promeniti svoj način igre samo zbog toga što sam suspendovan na nekoliko utakmica. Ja sam uvek lojalan, uvek dajem 100 odsto, idem do krajnjih granica, ali ljudi koji kažu da sam nasilan igrač, oni drugačije shvataju fudbal.
– Ranije je bilo više kontakta, više toga je bilo dozvoljeno, a danas se na svakoga motri i mislim da to nije dobro za igru. Ja idem na defanzivce i oni na mene i šta god da se desi na terenu, ostaje na terenu. Nakon utakmice im pružim ruku, posao je obavljen, ja idem kući, oni idu kući. Mi smo svi prijatelji. Sve je u redu. Tako ja vidim fudbal. Tako igram fudbal. Neću to menjati, fudbal je igra sa kontaktom.
– Na terenu se promenim. Zaista želim da pobedim. Želim da se takmičim, da se borim. Mogu da prihvatim poraz, ali volim da pobedim. To je moj posao. Trudim se cele nedelje da bih igrao 90 minuta. Volim da igram i zato ću u tih 90 minuta dati sve od sebe.
Dijego Košta – put od uličnog fudbalera do ubitačnog napadača
Sa 17 golova posle 23 kola, Dijego Košta je najbolji strelac u Premijer ligi ove sezone. Te golove on je postigao na 19 utakmica, koliko je odigrao. Naredna dva kola će propustiti zbog suspenzije.
Povodom toga, on je za Dejli mejl dao svoj prvi intervju u Engleskoj. Govorio je o tome kako je počeo u Brazilu kao ulični fudbaler i nije imao nikakvu nameru da postane profesionalac.
– U Brazilu, ako imate sina, lopta je prva stvar koju ćete mu dati. To je uvek prvi poklon i moj tata se nije razlikovao po tome o drugih. Odrastao sam igrajući fudbal na ulici sa drugarima. To je moja škola – fudbal na ulici – izjavio je Košta.
Igrao sam sa starijim momcima i tu nije bila reč samo o fudbalu, već i o tome da imate uličnu inteligenciju. Ne samo da morate da znate sve trikove, već i da štitie loptu i koristite svoje telo. Drugačije je igrati na ulici. Imali smo drugačija pravila – Dijego Košta
On do svoje 15. godine uopšte nije trenirao fudbal. Igrao ga je svakodnevno, ali ne na fudbalskom terenu, već samo na ulici. Danas ima 26 i jedan je od najboljih napadača na svetu.
– Te naše fudbalske utakmice su se uvek igrale popodne, a kad ste dete imate snage da igrate veoma dugo. Igrao sam sa starijim momcima i tu nije bila reč samo o fudbalu, već i o tome da imate uličnu inteligenciju. Ne samo da morate da znate sve trikove, već i da štitie loptu i koristite svoje telo. Drugačije je igrati na ulici. Imali smo drugačija pravila i bilo je važno samo postići gol i pobediti.
Košta je rekao da je uslov za igru bio da se obave svi ostali poslovi. Kad se završi sa obavezama, vreme je za borbu.
– Većina tih mečeva se završavala mirno, ali nije uvek bilo tako. Najgore je bilo kad igram protiv svog brata Žaira. Uvek smo imali sukobe kad igramo jedan protiv drugog, pa smo morali da igramo zajedno.
U potrazi sa samostalnošću i poslom, Košta je napustio svoje malo mesto i prešao u Sao Paolo kako bi bio radnik, a postao je fudbaler.
– Uvek sam voleo da igram fudbal, i kao dete sam imao svoje snove, ali nikada nisam bio opsednut njima. Nisam nikad hteo da budem profesionalni fudbaler. Tamo odalke dolazim nema mnogo mogućnosti. Ima sjajnih igrača, ali niko ne može da ih vidi. Napustio sam rodni grad kad sam imao 15 godina i otišao kod ujaka, da radim u njegovoj prodavnici. Nisam želeo više da igram fudbal. Želeo sam da zaradim svoj novac i ne zavisim od roditelja.
Zahvaljujući insistiranju svog ujaka, Košta je išao na probu u nekoliko klubova, sve dok nije dobio šansu u četvrtoligašu. Kaže da se taj fudbal nije mnogo razlikovao od onog koji je igrao na ulici. Novca takođe nije bilo mnogo.
– Kada imate 15 godina igrate zato što volite, a ne zbog novca. Danas sam ovde gde jesam samo zbog ljubavi prema igri.