Troj Dini je kapiten Votforda. Iz nedelje u nedelju vodi svoju ekipu u borbi za što boljom pozicijom u Premijer ligi.
Pre tri godine o Premijer ligi je mogao da sluša samo u zatvoru, gde je plaćao cenu za svoje nasilno i nepromišljeno ponašanje. Ipak, Dini kaže da je tromesečna robija u Birmingemu najbolja stvar koja mu se dogodila u životu. Iza rešetaka je uspeo da se sabere i krene pravim putem.
Iako je prvi igrač u istoriji Votforda koji je tri sezone za redom uspevao da postigne po 20 ili više golova, Dini na uvodnim mečevima u najjačem rangu engleskog fudbala nije bio tako efikasan. Do prvog gola je stigao tek u desetom kolu, a svoj pogodak protiv slavnog Mančester junajteda je “obrisao” tako što je postigao autogol u nadoknadi vremena i doneo pobedu protivniku. Ali bez obzira na sve to, Troj Dini je i dalje glavna pokretačka snaga svoje ekipe. Menadžer Votforda Kike Flores tvrdi da je snažni napadač duša tima.
Dini jednotavno nije od onih napadača koji čekaju priliku pred protivničkim golom. On ne može da čeka loptu, niti da gleda svoje saigrače kako se brane. Njega ćete videti kako u punom trku trči nazad, ne bi li pomrsio konce protivnicima i oduzeo im loptu.
Fudbalska priča Troja Dinija počinje u Aston Vili, gde je proveo dečačke dane, ali mu nije pronuđen ugovor. On sreću traži u nižerazrednim ekipama, ali i paralelno radi teške fizičke poslove kako bi obezbedio novac. Njegov otac polovinu godine provodi u zatvoru, a polovinu kod kuće, pa je porodici potreban neko ko će obezbediti redovna primanja.
Pogledajte i Ekipa u prugastim dresovima: Fudbaleri koji su bili u zatvoru
Pol Entoni Burk je čovek koga je Troj Dini zvao svojim ocem. Burk zapravo nije njegov biološki otac. On je sitni kriminalac koji je dobar deo života proveo iza rešetaka, ali Dini ipak na svojoj ruci ima istetovirano njegovo ime i datum rođenja i smrti.
Zašto?
“Moj biološki otac nas je napustio pre nego što sam rođen. Za mene je on samo donor sperme”, iznosi Dini svoje viđenje stvari u intervjuu za Dejli Mejl.
Burk je taj koji je bio pravi otac, bez obzira na svoj način života. Dini smatra da mu je Burk preneo važne životne lekcije i da je to uradio u maniru pravog oce, iako je i sam znao da Troj nije njegovo dete. Dije dozvolio ni da snalažljivi klinac ponese njegovo prezime, jer je prezime Burk u predgrađu Birmingema moglo da donese samo nevolje.
“Možda će nekome biti čudno što kažem da sam ja izuzetno poštovao njegov moral. Ali on me naučio odgovornosti. Nikad ne kriviti drugoga. Ako napraviš grešku, to je tvoja greška. On je od nas tražio da se ponašamo dobro i da stojimo na svojim nogama.”
Pogledajte i 11 najupornijih: Od nižerazrednog fudbala do Premijer lige
Godine 2012. Entoni je u svojoj 47. godini života saznao da boluje od raka i da mu je ostalo još sasvim malo vremena. Dini kaže za svog oca da je bio pripadnik “stare škole” i da je godinama skrivao bolest. Kada je konačno odlučio da ode lekaru, bilo je prekasno. Ipak, Burk je živeo dovoljno dougo da i svog sina vidi tamo gde je i sam često boravio – iza rešetaka.
U to vrememladi Dini je dobio priliku da zaigra za Valsal, pa ga je kupio Votford za 250.000 funti. Konačno ga je krenulo. Ali vesti o katastrofalnom zdravstvanom stanju njegovog oca su ga potpuno poremetile. Pokušao je da problem reši alkoholom, ali mu je to donelo samo ogromnu nevolju i žig srama. Neko je viknuo da mu tuku brata i Dini je krenuo da obara sve koji su mu stajali na putu.
“Udarao sam svakog ko se našao ispred mene, jedino sam preskakao one koje sam uspevao da prepoznam”.
U jedom momentu je preterao i momka koga je već oborio snažno je šutnuo u glavu.
“Nisam mogao da gledam taj snimak sa sigurnosnih kamera kada mi ga je policija pokazivala. To je moja najveća greškao. Mogao sam da ubijem tog momka”, kaže Dini.
Zbog ovoga je dobio zatvorsku kaznu od deset meseci. Odležao je tri, pokazao kajanje i dobro vladanje, pa je pušten na slobodu. Samo deset dana kasnije on je igrao utakmicu u Čempionšipu, noseći “nanogicu”.
Tri godine posle zatvora Dini je ekipu Votvorda uveo u elitnu Premijer ligu. Kaže da nikada pre zatvora nije sanjao da će igrati na tom nivou, ali da je nakon toga promenio fokus i pristup i sada, veruje, može sve. Samopouzdanje mu ne nedostaje, odbio je pozive Jamajke i Irske da igra za njihov nacionalni tim jer je uveren da će kad tad doći poziv selektora Engleske.
Za Dinija ne postoji strah od igranja u Premijer ligi.
“Kada znaš da moraš da obezbediš svojoj majci novac za kiriju, to je pritisak. Kada ti mama javi da dolaze uterivači dugova, to je pritisak. A igranje za Votford u Premijer ligi nije pritisak, to je uživanje. To je razlog za osmeh.”
Troj sigurno nije fudbalski velemajstor, ali je jedan od onih koji uvek daju sve od sebe.
“Ja sam krupan i jak, ali za svoju veličinu dosta trčim. Ne želim da dam protivniku vremena ni da diše”, kaže Dini.
Ono zbog čega ga cene je činjenica da ne zaboravlja ko je ni odakle je, ali ga to i ne koči da ide dalje. Za utakmicu sa Mančester junajtedom ugostio je dvojicu ljudi sa kojima je delio zatvorsku ćeliju. A kada je postigao prvi gol u Premijer ligi, zvao ga je lično sir Elton Džon, zagriženi fan Votforda, da mu čestita.
“Za mene je još uvek nerealno da sir Elton zove nekog čoveka ka što je Troj Dini iz Čelmslija. Čak i da mi je dao svoj broj telefona, ja ga ne bih upisao iz poštovanja prema njemu. On je legenda i meni je dovoljno to što je pozvao.”
*****