Kada se klub odluči za dovođenje igrača, očekuje se da će on igrati i doprineti napretku kluba. Međutim, desi se da novi igrači imaju drugo mišljenje o tome, danas sve češće.
A Čelzi je to itekako osetio na svojoj koži.
Vinston Bogard (Winston Bogarde), koji je tada već bio u klubovima kao što su Ajaks, Barselona i Milan, otišao je na lekarske preglede kako bi se priključio Čelziju 2000. godine. Tada je odbrambeni igrač sklon povredama tvrdio da se „oporavlja“ i da su povrede prošlost, i sve strane su dogovorile četvorogodišnji ugovor koji je vredeo dva miliona po sezoni. To je bio potez zbog koga je Čelzi (iz ere pre Abramoviča) veoma zažalio.
“Možda sam najgora kupovina u istoriji Premijer lige, ali nije me briga.” (Vinston Bogard)
Kada je trenera Đanluku Vijalija (koji je doveo Bogarda) zamenio Klaudijo Ranijeri nekoliko nedelja nakon što je holandski reprezentativac došao u klub, Ranijeri je želeo da ga se otarasi jer ga je smatrao viškom – njegova plata je bila prevelika za igrača koji je tako često povređen. Bogard je znao da tako unosan ugovor neće više dobiti nigde drugde, pa je odlučio da ostane u klubu i ispoštuje ugovor do kraja – bez obzira šta menadžer, osoblje ili navijači misle o tome.
Tokom svog boravka u Londonu, klub je stalno pokušavao da se otarasi Bogarda zbog njegove ogromne plate. Kada nije bilo interesenata za njegovu kupovinu, Čelzi ga je prebacio u rezervni tim kako bi ga naterali da sam ode. On nije ni pomišljao na tako nešto.
Bogard je kasnije govorio: „Zašto bih bacio milione kada su već moji? Od momenta kad sam potpisao ugovor to je u suštini bio moj novac. Obe strane su tad bile prezadovoljne“. Šta više, kada je Čelzi osvojio trofej u to vreme, morao je da isplati bonus Bogardu jer je to pisalo u ugovoru, iako on nije odigrao ni jedan meč za Čelzi u tom periodu.
Engleski medji su ga ismevali zbog njegove sebičnosti. Bogard je samo odgovorio: „Ovaj svet se vrti oko novca, i ako vam ponude milione vi ćete ih uzeti. Malo će ljudi zaraditi toliko novca, a ja sam jedan od srećnika koji je to uradio. Možda sam najgora kupovina u istoriji Premijer lige, ali nije me briga“.
Pročitajte i Igrao u Premijer ligi, a sad putuje skoro 900 kilometara da igra u 7. ligi
Kada je došao 14. maj 2004. godine, njegov ugovor je istekao. Pozdravio se sa ponekim članom osoblja u klubu, nekoliko igrača i otišao je na aerodrom. Tada je imao 34 godine i nikad nije više igrao fudbal profesionalno. Nije imao nastup u Premijer ligi za Čelzi, veći deo je proveo u rezervnom timu i dobio ogroman novac za to. Bogardov život u Londonu bi se mogao opisati pesmom „Dire Straits“-a „Money For Nothing“.
Živeo je na visokoj nozi, nosio skup nakit i trošio novac širom Amsterdama u godinama nakon što je završio karijeru. Ali sreća je okrenula leđa Bogardu, sedam godina posle odlaska iz Čelzija. U to vreme je kupio i prodao veliku uspešnu muzičku kompaniju, unazadio svoju trenersku karijeru, zatvorio kompjutersku igraonicu zbog ubistva u obračunu bandi i izbačen je iz svog doma na periferiji Amsterdama vrednog 3,2 miliona funti. Sve što je ostalo u „najvećoj kući u Amsterdamu“, kako je nazvana, je bila slomljena uokvirena slika Vinstona Bogarda koji slavi trijumf Barselone u Super kupu 1997. godine, a ostalo je prodala banka najboljem ponuđaču. Sudbina je čudna stvar.
Dalibor Gavrilović Gavra
*****
Leave a Reply