Unezveren, razbarušene kose, još uvek natečenih podočnjaka, pacijent mi je kročio u ordinaciju. Tačnije, dva momka u belim mantilima su ga, pridržavajući za nadlaktice, uveli u prostoriju.
Ordinacija je prostrana prostorija, nalik na malu biblioteku, sa velikim kaučem na sredini i udobnom foteljom nasuprot. Na istočnom zidu nalazi se dvokrilni prozor, sa teškim, pletenim zastorom. Upalio sam indijski štapić sa aromom kišnih šuma da bi atmosfera bila prijatnija i opuštajuća.
Zavalio sam se u fotelju sa lulom u ustima i virio kroz blago otškrinuti prozor u nadolazeće jutro.
Trgnut dolaskom pacijenta malo sam se uspravio u fotelji, obrisao umišljenu prašinu sa rukava i blago se nakašljao. Za čoveka koji se nalazi u situaciji u kojoj ne zna šta ga je snašlo, pacijent se dobro držao.
’Izvolite. Sedite. Možete i da legnete, slobodno. Kako god je vama udobno’-rekoh.
Pružajući ruku uzeh od jednog od dvojice momaka fasciklu sa podacima i blagim pokretom ih ispratih iz prostorije.
’Kako se osećate? Da li ste žedni? Treba li vam nešto, pre nego što počnemo’-upitah.
’Vidite, gospodine, niti ja znam ko ste vi, niti ja znam zašto sam ovde. Video sam ima na vratima, Aj pe… stvarno ne mogu da izgovorim ono što tamo piše, a i jedno slovo mi je nepoznato. U svakom slučaju, mislim da…’-poče on zbunjeno, ali ga odmah prekinuh.
’Slušajte Arsene, da skratimo priču. Trenutno, ništa od toga nije bitno. U toku razgovora sve će vam biti otkriveno, ali o tom, potom. Znam da je veoma rano, ali hajde da počnemo polako. Možete me zvati doktore. Tako se kaže na kome god jeziku govorili. Samo se udobno smestite.’
Zbunjenim pogledom je odmeravao čas mene, čas prostoriju u kojoj se nalazio. Klimnuo je glavom, malo se opustio u sedećemo položaju i prepustio naslonu.
’Arsen Venger. Sin Alfonza i Luize, poreklom iz malenog sela Dalenhajm. Tačno?’ Klimnuo je glavom. ’Od porodice još mlađa sestra i stariji brat. Roditelji su dugo bili u ugostiteljstvu, čak šta više porodica je bila vlasnik malog restorana ’kod zlatnog krsta’ ako se ne varam’-rekao sam sa blagim osmehom. Oči su mu zasijale onim setnim sjajem, koji se stvara kada mozak pronađe davno skladištenu informaciju sa debelim emotivnim korenom. ’Da, sve je to tačno’-rekao je hrapavim glasom, malopre probuđenog čoveka.
’Mnogo bitnije od toga gde ste, jeste to, zašto ste ovde. Vidite, postoji veliki broj ljudi na ovom svetu koji se na ovaj ili onaj način interesuju za vaše mentalno zdravlje, s obzirom da vi svesno ili delimično svesno utičete na njihove živote. Složićete se da je to onda opravdano. Vidite, moja uloga ovde, je upravo da procenim stanje vašeg mentalnog zdravlja. Znajući da ste tvrdoglavi, kao što jeste, nisam ni pokušavao da vas službenim putem upitam nešto o tome. Već sam se odlučio za malo direktniji pristup. Tako ste se vi našli ovde, lično.’
Bore između obrva su počele da se mršte, kao oblaci iz kojih se svakog časa očekuje pljusak.
’Nego, ako nemate neko pitanje, ja bih da budemo malo konkretniji. Slažete se?’ Klimnuo je potvrdno. ’Odlično. Recite mi, kao dečak, a i kasnije kada ste se zaljubili u fudbal, bili ste golman, pa igrač odbrane, najdalje ste dogurali do zadnjeg veznog. Otkud tolika promena u vašoj taktici, da se niste okrenuli defanzivi, iako ste celu igračku karijeru proveli braneći gol?’
Pročistio je grlo sa rukom na usnama. ’Vidite, mislim da je upravo to razlog. Toliko sam dobro poznavao odbranu i taktike odbrambene igre, da sam jednostavno znao i sve mane. Tako sam počeo, kao trener, da razvijam sistem koji je upravo kao svoju najveću prednost koristio baš te mane odbrane. To je tako prosto’-završio je sa smeškom na licu.
’U redu, ali kako onda sa tolikim znanjem o odbrani, niste uspeli za svo ovo vreme da proizvedete, ako tako smem da se izrazim, jednog pravog odbrambenog igrača? Uvek su to bile neke zakrpe, mada se to nije toliko videlo, upravo zbog strašno ofanzivne igre Arsenala, međutim u zadnje vreme to ljudima sve češće pada u oči.’
’Uh, zanimljivo pitanje. Pa, tolike godine u odbrani su izazvale u meni neku vrstu gađenja prema igračima koji su tu samo da bi kvarili lepotu igre. Tako da sam skautima dao proste smernice, a glavni posao oko odbrambenih igrača završavali su ostali članovi osoblja. Naravno da sam se i ja pitao, ali sam mnogo više bio fokusiran na napad.’
’Da li ste sujeverni? Verujete li u crnu, belu magiju, vradžbine i prokletstva?’
’Paaa, ne bih baš za sebe rekao da sam sujeverna osoba’-reče sa đavolskim smeškom, gledajući me sa blago spuštenom glavom, kroz obrve.
’Kako objašnjavate to što vam se igrači veoma često povređuju, što u poslednje vreme u ključnim trenucima ne uspevate da odigrate igru do kraja, a i činjenicu da ste jedini trener koji je izgubio sva tri evropska finala, kup pobednika kupova sa Monakom i UEFA kup i ligu šampiona sa Arsenalom? Da li je u pitanju neko prokletstvo ili je možda problem u vama?’
’Na šta to insinuirate, doktore’- reče sa blagom nervozom u glasu.
’Ne znam, vi meni recite. Veoma često imate problem sa velikim timovima. Imali ste jedan Arsenal koji je par godina bio strah i trepet, a ovo ostalo, ništa. Jednom su se kockice složile i to je to. Plašim se da nije sve bio samo splet slučajnosti. Iz Monaka su vas posle osvajanja prvenstva otpustili. Imali ste ponude Bajerna i vaše reprezentacije, ali izgledalo je kao da ste prerano poleteli. Slično vam se desilo i sa Arsenalom. Kada je trebalo da napravite taj poslednji korak i osvojite evropski tron, vi ste se sapleli. Kakvo vam je bilo detinjstvo?’
’Vidite, mislim da zaista nije u redu da jedan psihoanalitičar ocenjuje moj rad, to je zaista nečveno i neumesno. To je kao kada bih ja vaš rad dovodio u pitanje. Ko ste vi da osuđujete mene i moje neuspehe?!’ Vidno uzbuđen i zadihan reče, dok mu se vena na čaelu polako smirivala.
’U redu je Arsene. Opustite se. Hajde na čas da malo promenimo temu. Da li znate da postoji asteroid koji nosi vaše ime? Zato što je astronom ljubitelj kluba koji vodite.’
’Da, upoznat sam sa time’-reče kratko.
’Zar ne mislite da postoje mnogo bitniji ljudi i događaji čija bi imena mogle da nose takve pojave’-rekoh provocirajući. Nasmejao se kiselo. Prozreo je igru, nije se upecao i na ovu udicu. Samo je sklopio oči i odmahnuo glavom.
’Samo da znate da hoću da vam čestitam na pobedi protiv Sitija. Izuzetno taktički postavljena utakmica. Jedino me zanima, pošto je očigledno, otkud toliko odstupanje od vaše fudbalske filosofije? Bili ste poznati po izluđujućem stilu igre, po protivnike, a sada deluje kao da se uklapate u evropski kalup, i dozvoljavate taktici da preuzme primat nad lepotom. Nekome kao što ste vi, ko je veoma jak u izražavanju, bilo govornom, bilo vizuelnom, to je veoma teško palo, pretpostavljam.’
’Znate šta? Svi vi mislite da je lako voditi klub. Znate li vi koliko je teško sprovesti svoju filosofiju u delo? Sa današnjim fudbalerima? Kako ja nekome da objasnim da je tačan pas mnogo bitniji od najnovijeg modela Samsungovog telefona? Ili da je kretanje u prazan prostor mnogo bitnije za igru od kose koja će se rasturiti dok utrčavate u isti. Verujte mi, na ivici sam živaca. Došao sam do trenutka da nisam mogao da spavam. Noćima. Provodio sam dane za tablom, sa flomasterom i video snimcima. Nisam analizirao protivnike, ne. Analizirao sam moje igrače. Nema više kvaliteta doktore. Tu su samo pare i televizija. Lepo upakovana spoljašnost krije vrlo nekvalitetnu unutrašnjost. Na to se sveo današnji fudbal i ne znam još koliko ću moći da se nosim sa tim. Videli ste šta su mi navijači radili. Igrači se slikaju na treningu, u svlačionici. Ne znam još koliko mogu da izdržim’-stavio je lice u šake i lagano zavrteo glavom.
Probudio sam se, mačak je ležao sa jedne strane, pas sa druge. Otvorio sam venecijanere i pustio sunce u sobu. Stao sam tačno ispred zraka koji su hrlili unutra. Mislim da ovakav osećaj imaju baterije kada se pune na struju. Ako u opšte baterije imaju neki osećaj.
Razgovor sa Vengerom mi je i dalje bio svež, i tu, na vrhu jezika. Premotavao sam ga po glavi i smejao se. Kakav san. Zamislite, Venger ne ume da mi izgovori ime.
COME ON YOU GUNNERS