Nakon ispadanja Mančester Junajteda iz Lige Šampiona, postavlja se pitanje zašto se klubovi iz Premijer lige poslednjih godina muče u ovom takmičenju? Možda su ovo odgovori na to pitanje.
Taktičke greške
Menadžeri krive fizički intenzitet i jačinu Premijer lige zbog toga što se klubovi muče u Evropi. Ali to ne pije vodu. Pogotovu u ovoj fazi Lige Šampiona i baš zbog toga bi se očekivalo suprotno od toga. Pošto je Premijer liga tako jako takmičenje, predpostavlja se da je standard mnogo viši i da su timovi mnogo žustriji, jači i pripremljeniji.
Međutim, neuspesi izgleda proističu iz taktike. Engleski timovi ne igraju pametno, ne menjaju svoj pristup utakmicama. Oni ne uspevaju da izazovu poštovanje kod protivnika. Obično igraju previše otvoreno, previše emocionalno i direktno. A to se kažnjava u Evropi.
To zavisi od svakog menadžera pojedinačno. Kako bi se pomoglo engleskim klubovima, obavezno je uvođenje zimske pauze, ali ako se žale zbog gusnutog rasporeda moraju se obratiti FA kako bi im bilo olakšano. To je donekle istina, i ako su menadžeri u pravu, jasno je da nešto ne funkcioniše dobro i da treba ponovo da se sagledaju sve stvari. Možda više fudbala u petak pre mečeva u Evropi ili više fudbala u ponedeljak nakon tih obaveza.
Uvek se mogu naći izgovori, ali klubovi iz Premijer lige imaju veoma skupe, veoma jake sastave i dolaze iz najbogatije fudbalske lige na svetu. Mogu kriviti samo sebe za neuspehe i da se trude da jednostavno budu bolji.
Previše novca, premalo kvaliteta
Veliki jaz između Premijer lige i ostalih velikih liga nije u kvalitetu, već samo u visinama plata. Engleski fudbal je kao pop hitovi u današnje vreme: veoma popularni, zarađuju mnogo novca i ponekad ih ne možete izbaciti iz glave, ali u određenom trenutku se shvati da nemaju veliki kvalitet i jačinu.
Klubovi u Engleskoj su prepuni agenata koji znaju da mogu dobiti deo novca od TV prava igrajući na strah klubova da ukoliko ne dovedu „novog Ronalda“, neko od rivala će to uraditi. A i kada imaju igrača ranga Ronaldo, Suarez i Bejl, oni beže u Španiju. Barselona i Real Madrid su na vrhu piramide moći.
Najveći igrači koji dolaze na Ostrvo su tu samo u prolazu. U međuvremenu, strani igrači slabijeg kvaliteta zauzimaju mesto igračima iz domaćih akademija, i to se u većini slučajeva pokaže kao pogrešno. Ne možete naterati menadžere koji su pod konstantnim pritiskom da biraju domaće igrače samo zato što su Englezi. Moraju biti dovoljno dobri – ali kako to proceniti kad im i ne dajete šansu? Takođe i uvođenje „kvota“ bi bio sasvim pogrešan pristup.
To je logički i filozofski nered. Gradovi kao što su Liverpul, Mančester, Njukasl, Šefild, Birmingem i London moraju imati mogućnost da proizvedu nekoliko igrača svake godine, pa se pitamo, gde su oni? Jedino rešenje je poslušati one koji se zalažu za jaču ligu za igrače od 17 – 21 godine koji su završili akademiju, a ne dobijaju priliku.
Ideja o revoluciji Fudbalske lige plaši ljude, posebno u nižim ligama, ali alternativa tome je da se probudite jednog dana i da vidite da je Premijer liga napunjena precenjenim strancima koji pokušavaju da impresioniraju skaute iz Reala ili Barselone. U međuvremenu, Sky TV i BT mogu ukinuti posrednika i predaju svoje čekove direktno svim Žorž Mendešima ovog sveta jer oni i druge agencije sličnog tipa ubiraju zasluge za svaki novi ugovor o TV pravima, iako ne objavljuju kolika je njihova zarada u tome.
Zajedno igrači, agenti i menadžeri se obogaćuju – najviše uz pomoć pretplate (koja dovodi da se povećavaju ugovori za TV prava) – što je skandalozno i gnusno. Niko na bilo kom nivou fudbala ne zahteva odgovornost. Nikad se ne otkriva gde odlazi sav taj novac, ali se kritikuju FIFA i UEFA zbog toga. Prvo treba rešiti stvari u svom dvorištu.
Pogledajte sastav timova iz Engleske u Premijer ligi i jasno se vidi gde odlazi toliki novac od TV prava – toliko mnogo keša se daje za dovođenje stranaca. A gde ide na kraju? Na snaženje rivala iz drugih zemalja koji igraju Ligu Šampiona, kao što je Porto na primer.
Pre nekoliko godina, Čelzi, Mančester Junajted i Liverpul su redovno stizali u završne faze Lige Šampiona sa timovima u kojima su kombinovane strane zvezde i domaće srce. Teri, Skols, Lampard, Džerard, Nevil, Karager pored stranaca svetske klase … nije slučajno da se, otkad su prestali da igraju ovi igrači, engleski timovi muče.
„Šuplja“ odbrana
Engleska averzija prema defanzivnom fudbalu je osnova trenutnog neuspeha klubova iz Premijer lige u Ligi Šampiona. Argumenti o velikoj konkurenciji u Premijer ligi, manjku domaćih igrača ili stvarno vrhunskim igračima pomeraju centar stvarnih problema klubova, i trenera, koji ignorišu važnost organizovane i disciplinovane odbrane.
Da bi engleski klubovi ponovo bili uspešni u Evropi, potrebno je prihvatanje činjenica da je odbrana jednako važna kao i napad. Rafael Benitez je vodio Liverpul do dva finala Lige Šampiona uz pomoć igre zasnovanoj na odbrani, dok je Aleks Ferguson tek kada je prihvatio da malo pametnije igra u Evropi, uspeo 2008. da osvoji ovo takmičenje posle osam godina. Čelzi je 2012. osvojio Ligu Šampiona nakon jedne od najneverotanijih igara u odbrani u poslednjih 20 godina.
Sada je dato mnogo naglaska na napadačku igru, kako bi se pobeda od 4:3 u Premijer ligi prikazala kao vrhunska zabava koju pruža ta liga u odnosu na teško stečene pobede od 1:0. U Junajtedu, Van Gal još uvek mora naći balans između odbrane i napada koji je potreban za igru u Ligi Šampiona, ali i Arsen Venger i Manuel Pelegrini koji vode računa samo o napadu.
Tehnički nedostaci
Treba kriviti samozadovoljstvo zbog smanjenja tehničkih i taktičkih mogućnosti. Koji god da je razlog, kvalitet odbrane engleskih timova je opao u odnosu na one u drugim vodećim ligama. Gledajući Olimpijakos kako se brani protiv Arsenala sa posvećenošću i disciplinom postavlja se pitanje zašto se tako nešto retko viđa među vodećim timovima na Ostrvu. Međutim, pre toga su primili 3 gola protiv Bajerna, što znači da nisu toliko dobri, ali su ipak bili mnogo bolji od domaćeg tima u čuvanju svoje mreže. Isto se dogodilo Čelziju protiv Portoa i Mančesteru protiv Volfsburga.
Broj engleskih timova u polufinalu Lige šampiona u poslednjih 5 godina
2015 – 0 engleskih timova u polufinalu Lige šampiona
2014 – 1
2013 – 0
2012 – 1
2011 – 1
Zašto je to tako? Nije do toga da oni ne mogu da dovedu dobre igrače (mada se može primetiti da su oni najbolji nedostupni za njih). Ali iz nekog razloga gube čvrstinu u Premijer ligi, jer tamo lako primaju ali i daju mnogo golova.
Liverpul je osvojio Evropski kup četiri puta i Notingem Forest dvaput sedamdesetih i osamdesetih godina zatvarajući prilaz golu u gostima i fanatičnim napadom na svom terenu. Englezi bi mogli da nauče od svojih prethodnika koji je recept za uspeh.
Ujednačena Premijer liga
Iako mislim da je Premijer liga najbolje i najujednačenije fudbalsko takmičenje, može se priznati da treba biti još bolja. Timovi iz engleske “velike četvorke” imaju više finansijske sigurnosti i jačine od bilo kojeg kluba, izuzimajući Barselonu, Real Madrid i Bajern Minhen, ali je veliki priliv novca koji privlači Premijer liga mač sa dve oštrice.
To je zato što se veliko bogastvo deli podjednako čime se stvara domaće takmičenje koje je još jače. Lako je ne prihvatiti izgovore da su engleski klubovi nesrazmerno opterećeni od ostalih klubova u Evropi. Ali kad to ponavljaju menadžeri sa takvim iskustvom kao što su Murinjo i Venger, kao i igrači koji su igrali u najjačim ligama, na to se mora obratiti pažnja.
To nije jedini razlog, ali je uglavnom deo objašnjenja zašto su klubovi sišli stepenik niže u odnosu na period od 2005. do 2009. kada su bili dominantni. Pogled na tabele sve govori. Olimpijakos i Porto dominiraju u svojim ligama, a nasuprot njih su engleski klubovi koji kiksiraju svake nedelje u borbi za jedno od četiri mesta.
Drugi veliki problem je koncentracija najboljih igrača na svetu u Barseloni, Realu i Bajernu. Vodeći klubovi u Engleskoj se ne bore samo sa jakim rivalima u domaćem prvenstvu već i sa apsolutnom elitom svetskog fudbala.
Šta se može uraditi povodom toga? Neravnomerna raspodela novca od TV prava, kao što je slučaj u Španiji, bi svakako pomogao vodećim klubovima u Premijer ligi da igraju važniju ulogu u Evropi. To bi automatski oslabilo rivale u domaćem prvenstvu i oni bi bili ravnopravni rivali sa vodećim klubovima u Evropi. Ali nije rešenje izgubiti Premijer ligu iz tih razloga.
Drugi i jedini način kako bi smanjili te razlike je da se nađe rešenje za gust raspored i, možda najbitnije od svega, da se klubovi suoče sa problemom promenom taktike, boljim pripremama ali i dovođenjem boljih pojačanja.
Samozadovoljstvo
Ne postoji jedan jedinstven razlog za posrtanje premijerligaških klubova u Ligi Šampiona, ali ako bi hteli da na brzinu sumiramo stvari taj razlog bi bilo samozadovoljstvo. Ista arogancija i nadmenost koja su pratila reprezentaciju Engleske decenijama, uspela je da se prenese i na klubove. Ukratko, shvataju protivnike u evropskim takmičenjima previše olako jer su navikli da lako dobijaju utakmice u grupnoj fazi. Arsenal je odličan primer, sa njihovim rekordom kvalifikovanja u drugu fazu takmičenja. Arsen Venger je tretirao prve dve utakmice kao da igra evropsku verziju Liga kupa.
Previše su zavoleli sebe. Novac u engleskom fudbalu ih je naveo da poveruju da imaju najjače sastave, dok su oni samo veoma skupi, što je veoma različito u timskim sportovima. Pomislili su da su najbolji na svetu samo zato što igraju u Premijer ligi, ali su zaboravili da to treba da se pokaže na terenu. Da biste dobili neki tim, morate ih shvatiti ozbiljno, ili ćete biti kažnjeni.
Klubovi iz Premijer lige su lako prolazili grupnu fazu godinama. Postalo im je dosadno i predvidljivo i zbog toga su upali u zamku samozadovoljstva. Poslednja dešavanja su poziv na otrežnjenje, ali ne mora da znači da će pad klubova nastaviti sledećih godina. Zbog toga moraju da se skoncentrišu na rezultate i odbace aroganciju.
Manjak inteligencije u igri
Mnogo navijača u Engleskoj je rastrzano između dva mišljenja: da nisu više toliko dobri i da su oni najbolji jer su oni izmislili fudbal. Međutim, svi bi voleli da njihovi timovi igraju malo više nalik Bajern Minhenu.
Ali nije pitanje u kvalitetu. Da li Olimpijakos, PSV ili Dinamo iz Zagreba imaju bolji sastav? Očito da nije u pitanju novac ili istorija, takođe. Pretpostavljam da je u pitanju inteligencija. Liga Šampiona je, u suštini, kup takmičenje. To je turnirski fudbal. Svaka utakmica donosi drugačiji stil, drugačiji izazov. Trebaju vam igrači koji mogu da se lako prilagode, koju mogu razmišljati sami tokom utakmice. Trebaju vam lideri na terenu, igrači sredine koji mogu rešiti probleme na licu mesta, odbrambeni igrači koji mogu da čitaju igru umesto samo da reaguju na nju.
Nasuprot toga je cela kultura engleskog fudbala, sa svemogućim menadžerima koji odbijaju da se rukuju nakon utakmice, kao sapunica koja ne staje tokom 38 utakmica u ligi.
Loša pojačanja
Nemoguće je ignorisati loša pojačanja kao ogroman faktor za neuspeh engleskih klubova u Evropi. Uzmimo Čelzi za primer. Nakon osvajanja titule prošle sezone trebali su tražiti neke od najboljih igrača ali su se oni odlučili za Radamea Falkaa, koji nije bio dovoljno dobar za Mančester Junajted, i izgubili su mesece jureći za Džonom Stonsom.
Neuspeh Vengera da dovede defanzivnog veznog i još jednog napadača je bila neobjašnjiva i neshvatljiva. Slažem se da je dovođenje Petera Čeha bila dobra odluka, ali je tu poziciju trebao da pojača još pre nekoliko godina.
Dovođenje Antoana Marsijala u Mančester Junajted se čini kao pametno, ali je uočljiva cifra koja je plaćena i želja da se stvori tim snova ali je sada to samo skupina skupih pojačanja. Baštijan Švajnštajger je došao iz Bajerna uprkos sugestijama da je završio sa igrama na vrhunskom nivou.
Mančester Siti je takođe doveo Fabijana Delfa kada nije uspeo da nagovori Pola Pogbu – što je kao da idete u restoran da pojedete neko skupo jelo, a na kraju uzmete pljeskavicu. Možda je struktura engleskih klubova – sa onim strašnim „komitetima za transfere“ – pogrešna, možda skautske mreže nisu dovoljno dobre, ali pojačanja moraju biti mnogo bolja kako bi engleski klubovi ponovo bili nešto u Evropi.
*****
Dalibor Gavrilović Gavra