Iako su bekovi sami po sebi čvrsti momci, Stjuart Pirs je postavio nove standarde za taj naziv zbog svojih beskompromisnih startova i ubitačnih slobodnih udaraca.
Igrao je više od deset godina u Notingem Forestu gde su ga navijači prozvali „Psiho“ zbog neverovatne želje za pobedom i oštrim startovima. Odigrao je 78 utakmica za Englesku pod pet različitih selektora. Mislim da od tada niko nije nosio dres sa tri lava na njemu ponosnije i sa više žara od njega.
Stjuart Pirs je rođen u Hamersmitu, delu Londona, 24. aprila 1962. godine. Nije uspeo da prođe na probi u QPR-u, odbio je ponudu Hal Sitija, pa je odlučio da karijeru počne u neligaškom fudbalu u lokalnom klubu Veldstonu (Wealdstone), dok je radio kao električar. Pet godina je bio prvi izbor na levom beku u tom klubu i postao među najpoznatijim igračima u tadašnjoj Konferenciji.
Veldston je 1983. dobio ponudu od neočekivanih 30,000 funti (što je u to vreme bio ogroman novac za poluprofesionalnog igrača) za Pirsa od Koventri Sitija, tada kluba iz najvišeg ranga. Tadašnji menadžer Bobi Gould je gledao Veldston i bio je impresioniran odlučnošću i borbenošću Pirsa. Pirs je nevoljno pristao da pređe u novi klub – i odmah je debitovao za Koventri. Predstavio se novim navijačima kao beskompromisni levi bek koji je igrao jako ali fer.
Pogledajte šta je legendarni Pol Gaskojn rekao i Pirsu ovde
Dve godine kasnije kupio ga je Notingem Forest na insistiranje menadžera Brajana Klafa u paketu sa još jednim defanzivcem Janom Batvortom za 300,000 funti. Međutim, Pirs je bio toliko nesiguran u sebe da je čak nakon ovog transfera dao oglas za svoje usluge kao električara na dan utakmica Foresta.
Ali epilog svega je da je Pirs proveo 12 godina u Forestu, većinu kao kapiten kluba. Tokom karijere u ovom klubu, osvojio je dva Liga Kupa, a postigao je i gol iz slobodnjaka u finalu FA kupa 1991. godine, kada je Forest pobedio Totenhem i osvojio to takmičenje. Za njegovo vreme u Forestu, morao je da se izbori sa hororom tragedije na Hilsborou u početnim minutima polufinala FA kupa protiv Liverpula. Pirs je igrao na ponovljenoj utakmici na Old Trafordu, koji je dobio Liverpul sa 3:1. Pomogao je klubu da završi na trećem mestu te godine (kao i prethodne sezone), ali i pri osvajanju Liga Kupa. Takođe je osvojio Liga Kup i sledeće godine.
Uprkos ispadanju iz najvišeg ranga 1993, Pirs je odlučio da ostane u klubu, i pomogao je klubu da se vrati tamo gde pripadaju. Tada je postigao pobedonosni gol glavom koji je doneo promociju, ali pod novim menadžerom Frenkom Klarkom, nakon odlaska u penziju legendarnog Brajana Klafa posle 18 godina na klupi tog kluba. Forest je završio treći u Premijer ligi naredne sezone i došao do četvrtfinala UEFA kupa godinu kasnije.
Postavljen je kao privremeni menadžer Foresta u decembru 1996, nakon što je Klark dao ostavku jer je klub bio na dnu tabele. Njegova prva utakmica na toj poziciji je bila protiv Arsenala. Kasnije je priznao u jednom intervjuu da na dan utakmice nije primetio da nije uvrstio golmana u prvih 11 dok mu na to nije ukazala njegova supruga. Međutim, to nije smetalo Forestu da dobije tu utakmicu sa 2:1 nakon preokreta. Iako je osvojio nagradu za menadžera meseca januara 1997, klub je ispao iz Premijer lige. Dao je ostavku u martu 1997. godine i odlučio je da napusti klub na kraju sezone 1996/97 nakon dvanaest godina u timu Foresta.
Pirs je prešao u Njukasl sa veteranima Džonom Barnsom i Janom Rašom u sezoni 1997/98 pod vođstvom Kenija Dagliša. Igrali su te sezone u finalu FA kupa, ali su izgubili. Postigao je i svoj jedini gol u Ligi Šampiona na utakmici protiv Dinamo Kijeva dok je igrao za Njukasl. Na kraju, Pirs je bio skrajnut nakon što je Rud Gulit seo na klupu „Svraka“. Mnogi igrači nisu dobro prošli pod Gulitom, jer ih je terao da treniraju sa rezervnim timom iako su Pirs, Barns i Li imali preko 150 utakmica za reprezentaciju zajedno. Kasnije je napisao u svojoj autobiografiji da se Gulit osećao ugroženim od strane starijih igrača u timu i da se plašio da će ga zameniti na klupi.
Godinu dana nakon odstranjivanja iz prvog tima, prešao je u Vest Hem. Debitovao je u sezoni 1999/2000 za ovaj tim, a uspeo je da u februaru 2001. osvoji nagradu za igrača meseca iako je imao 38 godina.
U leto 2001. Kevin Kigen ga je doveo u Mančester Siti kao njegovo prvo pojačanje, što će biti i Pirsova poslednja sezona. Odmah je postao kapiten Sitija i postigao gol na debiju iz slobodnog udarca protiv Votforda. U poslednjoj utakmici u profesionalnom fudbalu protiv Portsmuta, hteo je da dostigne 100 golova u karijeri. Uzeo je izvede penal u nadoknadi vremena ali je promašio.
Imao je ne samo poštovanje navijača nego i saigrača i protivnika na terenu. Bivši saigrač iz reprezentacije Met Le Tisije je opisao Pirsa kao najstrašnijeg protivnika kojeg je imao. Bivši saigrač iz Foresta Roj Kin, i sam poznat kao jak momak, je rekao da je on bio „čovek među dečacima“ u Forestu. Kao priznanje za njegove uspehe, ali i za mnogobrojne dobotvorne akcije, dobio je Orden Britanske Impreije od kraljice Elizabete Druge u januaru 1999. godine.
Kao što ste mogli pročitati na ovom sajtu, u 53 godini i 13 godina nakon penzionisanja, zaigrao je za neligašku ekipu Longford AFC, koja je proglašena za „najgoru ekipu na svetu“.
Što se tiče reprezentacije, imao je svoj debi 19. maja 1987. protiv Brazila u prijateljskoj utakmici koja je završena nerešeno 1:1. Pirs je poznat kao jedini reprezentativac Engleske koji je na jednom šampionatu promašio penal u penal seriji (SP 1990), dok je na drugom prvenstvu dao penal u istoj situaciji (EP 1996). Povukao se iz reprezentacije pre Evropskog prvenstva 2000. jer je slomio nogu. Poslednja njegova utakmica za Englesku je bila protiv Poljske u kvalifikacijama za EURO 2000. Sa 37 godine i 137 dana, bio je treći najstariji igrač u polju koji je igrao za Englesku (samo su Stenli Metjuz i Lesli Kompton bili stariji).
Ostao je u fudbalu i karijeru je nastavio kao menadžer. Bio je menadžer Mančester Sitija (2005 -2007), Engleske reprezentacije do 21 godine (2007 – 2013), Britanskog Olimpijskog tima (2011 – 2012), a zadnji tim koji je vodio je bio voljeni Notingem Forest do februara 2015.
Savršen primer kakav je fudbaler bio Pirs se vidi samo tri dana nakon poslenjeg meča za reprezentaciju protiv Poljske. Igrajući za Vest Hem, Pirs je prošao gore nakon strašnog duela sa protivničkim igračem, kada je slomio nogu. On je hramljao do poluvremena, došao do svlačionice i pokušavao da se vrati na teren. Tadašnji menadžer Heri Rednap je rekao: „Pokušao je da se vrati na teren. Obukao je kopačke i pokušao je da izdrži“.
Potpuna posvećenost. Apsolutna odlučnost. Stjuart Pirs.
*****
Daliborg Gavrilović Gavra
