Od svog osnivanja Premijer liga ne prestaje da oduševljava brojne poklonike fudbala širom sveta. Timovi sa dugom istorijom i tradicijom, verna publika koja bodri svoje pulene, neki od najboljih svetskih igrača koji su pružali izvarendne partije upravo na Ostrvu, čini Premijer ligu svakako jednom od najboljih fudbalskih liga na svetu.
Autor: Dalibor Kukić
Tekst koji sledi posvećen je devedesetim godinama XX veka koje predstavljaju period kada engleski fudbal doživljava dubinsku transformaciju, prilagođavajući se duhu novog vremena.
Sam početak Premijer lige ima svoju predistoriju. Koreni ovih strukturnih, organizacionih i finansijskih promena leže u neslaganju timova iz tadašnje „velike petorke“ (Arsenal, Mančester junajted, Liverpul, Everton i Totenhem) koji su želeli da veći deo finansijkog kolača raspodele između sebe. Pored toga, tada je bilo aktuelno i neslaganje između Fudbalskog saveza Engleske (FA) i Fudbalske lige (Football League), gde su čelnici FA želeli da zadaju „fatalan udarac“ svom rivalu (Fudbalskoj ligi) i da preuzmu potpunu kontrolu nad engleskim klupskim fudbalom.
Nakon što su od Fudbalskog saveza Engleske dobili odrešene ruke, predstavnici klubova koji su formirali Premijer ligu bukvalno su za dva sata skicirali osnivački ugovor koji je predviđao podelu novca na osnovu TV prava, plasmana u ligi i broja prenosa na TV-u tog tima. Važilo je pravilo „jedan klub – jedan glas“, bez prava veta. Na taj način postavljeni su temelji za stvaranje najgledanije i najbogatije fudbalske lige na svetu.
Detaljnije čitajte u tekstu: Kako smo dobili Premijer ligu: Nastanak najbolje lige na svetu
Rađanje Premijer lige i TV revolucija u vidu Sky Sports
Jedan od ključnih istorijskih momenata bio je dolazak TV kompanije Sky (originalno BSkyB) koji je promenio čitav dotadašnji koncept prenosa fudbalskih utakmica na Ostrvu. Zahvaljujući vizionarskom (i pomalo rizičnom potezu) Ruperta Merdoka da otkupi ekskluzivna prava na prenos utakmica novoosnovane Premijer lige, fudbal je prestao da bude samo zabava koja počinje subotom u tri sata popodne.
Naime, Merdok je uspeo da ponudi više novca u odnosu na konkurentski ITV i time preokrene tok fudbalske istorije na Ostrvu. Uspostavljanje novog modela pratio je vizuelni i programski preokret koji je direktno uticao na navike gledalaca. Uvođenje emisije Monday Night Football (čiji su voditelji bili Ričard Kiz i Endi Grej), kao i emisije Super Sunday donelo je potpuno novi pogled na igru.
Novi načini reklamiranja, poput svetlećih reklama i činjenice da se dosta pažnje posvetilo produkciji prenosa utakmica označili su ključni, kako tehnički tako i marketinški iskorak u odnosu na raniji period. Gledaoci su po prvi put mogli da vide akciju iz mnogo uglova zahvaljujući mnogobrojnim kamerama koje su bile postavljene oko fudbalskog terena.
Novi imidž Premijer lige pratio je i slogan „A whole new ball game“ koji je bio upotpunjen melodijom pesme „Alive and Kicking“ škotske grupe Simple Minds. Mnogo godina kasnije, u jednom intervjuu, Rupert Merdok je tvrdio da je upravo zahvaljujući Sky televiziji fudbal u Britaniji spašen transformacijom u vrhunsku igru koja vredi milijarde.
Modernizacija stadiona nakon Tejlorovog izveštaja
Nakon velike nesreće koja se dogodila na stadionu Hilsboro 1989. godine kada je poginulo 97 navijača Liverpula, lord Tejlor (ugledni britanski sudija koji je kasnije služio i kao vrhovni sudija Engleske i Velsa) dobio je zadatak da utvrdi uzroke tragedije i predloži mere za sanaciju bezbednosnog stanja u britanskom fudbalu.
Krajnji rezultat njegove istrage bio je tzv. Tejlorov izveštaj (The Taylor Report) koji je predviđao obavezno uvođenje sedišta na svim stadionima u najvišim divizijama engleskog fudbala, što je dovelo do toga da u potpunosti budu eliminisane tada izuzetno popularne stajaće tribine (tzv. terraces).
Detaljnije čitajte u tekstu: Tejlorov izveštaj: Dokument koji je promenio engleski fudbal
Na osnovu Tejlorovog izveštaja, takođe su ukinute visoke zaštitne ograde između tribina i terena, koje su često stvarale probleme kada navijači budu „zarobljeni“ tokom kriznih trenutaka i haosa na tribinama. Zahvaljujući Tejlorovom izveštaju promenjena je dotadašnja infrastruktura stadiona na Ostrvu, koji su od opasnih i nesigurnih objekata postali mesta za porodična okupljanja i druženja.
Upotreba alkohola zabranjena je na tribinama zbog bezbednosnih razloga, što je za posledicu imalo promenu demografske strukture navijača, jer je tradicionalna radnička klasa delom bila potisnuta sa tribina. Uvedene su i oštrije zakonske kazne za bacanje predmeta i utrčavanje na teren, a stari i dotrajali ulazi su zamenjeni elektronskom kontrolom pristupa. Policiju na tribinama zamenili su profesionalno obučeni redari koji su imali pomoć u vidu CCTV video-nadzora. Zahvaljujući svim ovim promenama, stadioni u Engleskoj dobili su novu dozu modernosti i znatno viši nivo bezbednosti, postavši istovremeno komercijalno izuzetno uspešne sportske arene.
Dolazak stranih igrača u Premijer ligu
Igrači poput Erika Kantone (virtuoza na terenu čija je podignuta kragna ostala zaštitni znak), Denisa Berkampa (čija su elegancija, vizija i prvi dodir sa loptom doneli novu napadačku opciju Tobdžijama), Đanfranka Zole (koji je okretnošću, driblinzima i slobodnjacima uneo dozu italijanskog šarma u Čelsi), Žuninja Pauliste (čiji je dolazak kao tada aktuelnog brazilskog reprezentativca u Midlsbro pokazao je da i tim sa severa Engleske ceni južnoamerički vic i lepršavu igru) nesumnjivo su podigli popularnost Premijer lige.
Vredno je spomenuti i neke druge fudbalere poput Đanluke Vijalija, Ruda Gulita, Marsela Desaija, Patrika Vijere, Jirgena Klinsmana, Faustina Asprilje i mnogih drugih. Upravo je njihov dolazak doneo dašak prekopotrebnog fudbalskog umeća u ostrvski fudbal.
Pored igrača koji su nesumnjivo doneli nešto novo dolaskom u ostrvski fudbal, važno je spomenuti i ime jednog menadžera – Arsena Vengera. Dolazak francuskog stručnjaka iz japanske Nagoje u septembru 1996. godine britanska štampa je propratila čuvenim pitanjem Arsene Who?.
Nije potrebno posebno spominjati da su ti isti novinari ubrzo shvatili o kakvom fudbalskom stručnjaku se radi, jer je njegov dolazak kompletno promenio tok istorije Premijer lige. Jedna od prvih stvari koju je Venger uradio bilo je ukidanje tzv. „Tuesday Club-a“ (tradicije da se igrači Arsenala utorkom „opuštaju“ uz velike količine alkohola). Međutim, Arsen Venger se tu nije zaustavio. Sa klupskog jelovnika izbačeni su pržena hrana, razne pite i pasulj. Umesto toga jelovnik je obogaćen ribom, kuvanom piletinom, barenim povrćem i pirinčem.
Na polju fizičke pripreme igrača uvedeni su treninzi sa štopericom, istezanje, joga i masaže nakon teninga, što je omogućilo Arsenalovoj odbrambenoj liniji predvođenom Adamsom i Kionom da spremno dočekaju izazove u narednim godinama. Igrači Arsenala su na samom početku sa skepticizmom primili ove promene, ali su ubrzo osetili da imaju više energije na terenu. Temelji koje je Arsen Venger postavio omogućili su Tobdžijama sa tadašnjeg Hajberija da budu jedan od najboljih timova Premijer lige (rezultat je viđen već od sezone 1997/1998 kada je osvojena dupla kruna).
Spice Boys i komercijalizacija igrača
Devedesetih godina XX veka fudbaleri postaju prave sportske pop-zvezde. Najbolji primer koji ilustruje ovu pojavu jesu Liverpulovi igrači iz sredine 90-ih popularno nazvani „Spice Boys“ (Džejmi Rednap, Robi Fauler, Stiv Mekmanaman, Dejvid Džejms, Nil Radok, Džejson Mekatir). Sam naziv Spice Boys nastao je kao parodija na tada ekstra-popularnu grupu Spice Girls.
Svakako jedan od najupečatljivijih momenata vezanih za ovu grupu igrača odnosi se na čuveno finale FA kupa 1996. godine u kojem su svi fudbaleri Liverpula u protokolarnog delu nosili krem-bela odela marke Armani (tu utakmicu je Mančester junajted dobio sa 1:0 golom Erika Kantone u 86. minutu).
Umesto po trofrejima ova generacija igrača Liverpula ostala je upamćena po burnom noćnom životu, modnim izletima i jakim sponzorskim ugovorima.
Komercijalizacija fudbala na Ostrvu dovela je do toga da igrači znatno više zarađuju, postanu markentiški više isplativiji i samim tim zanimljiviji različitim brendovima (Dejvid Džejms je pozirao kao maneken za Armani, dok je Mekatir snimio reklamu za Head & Shoulders). Na terenu su fudbaleri Liverpula (koje je u tom periodu predvodio Roj Evans) osvojili Liga kup 1995. godine pobedom nad Boltonom, igrali pomenuto finale FA kupa, dok su u prvenstvu osvojili treće mesto u sezonama 1995/1996 i 1997/1998.
Dolaskom novog menadžera Žerara Ulijea 1998. godine igrači koji su činili Spice Boys-e bivaju postepeno rasprodati u druge klubove. Ova generacija igrača Liverpula je ostala primer generacije koja je puno obećavala, ali nije svoj potencijal prikazala tamo gde je to bilo najvažnije – na fudbalskom terenu.
Era Mančester junajteda
Glavna prekretnica i katalizator budućeg uspeha Mančester junajteda bio je dolazak Erika Kantone iz Lidsa u novembru 1992. godine. Kantona je pored toga što je bio veliko pojačanje postao i mentorska figura drugim fudbalerima, jer je svojim autoritetom pokazivao kako se treba nositi sa pritiskom u velikom klubu kakav je Mančester junajted.
Svojom harizmom i mentalitetom uspeo je da usmeri mlade talente koji su dolazili iz omladinske škole Crvenih đavola. U pitanju je bila čuvena generacija ’92 koju su činili Dejvid Bekam, Pol Skols, braća Nevil, Rajan Gigs i Niki Bat. Koristeći igrače iz omladinske škole Ferguson je opovrgao tvrdnju Alana Hansena da se „ništa ne može osvojiti sa decom“.
Pod palicom menadžera Aleksa Fergusona Mančester junajted igrao je klasičnu 4-4-2 taktiku gde su Gigs i Bekam igrali po krilima (levo i desno), Skols i Kin u sredini (obojica su doneli borbenost i preglednost). Igrači poput Šmajhela, Parkera, Brusa, Palistera, Irvina, Kančelskisa i kasnije Stama, Jonsena, Jorka i Kola doneli su Crvenim đavolima dovoljno potencijala i energije da budu stalni kandidati u borbi za titulu u Premijer ligi.
Koncept takozvanog „Fergie Time“ mentaliteta, gde se igra do poslednjeg sudijskog zvižduka doneo je Crvenim đavolima pobednički pristup utakmicama. Tokom devedesetih godina XX veka Mančester junajted je osvojio šest Premijer liga (1992/1993, 1993/1994, 1995/1996, 1996/1997, 1998/1999, 1999/2000), tri FA kupa (1993/1994, 1995/1996, 1998/1999), tri duple krune (1993/1994, 1995/1996, 1998/1999) i četiri Superkupa Engleske (1993, 1994, 1996, 1997).
Svakako najvažniji trofej osvojen u ovom periodu bila je Liga šampiona i čuveno finale održano u Barseloni 1999. godine kada je Mančester junajted pobedio Bajern Minhen sa 2:1, golovima Tedija Šeringema i Ole Gunara Solšera u sudijskoj nadoknadi.
*****