Liverpul je bio drugorazredni klub dok nije u njega ušao Bil Šenkli (Bill Shankly), pre više od 50 godina. Njegov rad ih je doveo do toga da dominiraju engleskim fudbalom, a kasnije i evropskim.
Kada se je penzionisao, klub je nastavio da raste, ali je Šenkli otkrio koliko su ga brzo zaboravili.
U ranu jesen 1981, Bil Šenkli je doživeo srčani udar i brzo je odvezen u bolonicu Bordgrin. Bivši menadžer Liverpula je imao 68 godina i do tada veoma dobrog zdravlja; nije pio i pušio, a trenirao je svakog dana. Čak i u tim teškim trenutcima postojala je neka aura nepobedivosti oko njega. Često je pominjao smrt u svojim izjavama: „Kada odem, biću čovek u najbolji formi koji je umro“, ali su, osim ponekog napuštanja kluba tokom šesdesetih i sedamdesetih, svi mislili da nikad neće preminuti.
Međutim, tri dana kasnije, 29. septembra, imao je drugi veliki srčani napad i preminuo je tog jutra. Za stanovnike grada koji je borio sa nemirima i velikom nezaposlenošću, to je bio veliki udarac. Kao i ubistvo Džona Lenona u Njujorku devet meseci ranije, njegov odlazak je pogodio čitav grad; Šenkli je uspeo da nadmaši veliku podelu grada na navijače Liverpula i Evertona.
Fudbalski Muhamed Ali
Bil Šenkli je oduvek bio više od velikog fudbalskog menadžera. Bio je fudbalski Muhamed Ali: harizmatični čudak čije izjave su imale neočekivanu i nespornu poeziju. U periodu od njegovog proglašenja za menadžera Liverpula u decembru 1959. do njegovog penzionisanja 15 godina kasnije, transformirao je osrednji klub, koji je tavorio u dnu tabele Druge divizije, u najbolji tim u istoriji kluba, koji je osvojio tri titule šampiona Prve divizije, dva FA kupa, titulu šampiona Druge divizije i Uefa kup. Vodio je Liverpul kao revolucionarni vođa, birajući igrače ne samo kao fudbalere već kao borce koji će izgarati za njegov cilj, i postao je lokalni junak za navijače. U isto vreme je postavio temelje tima koji će dominirati Prvom divizijom i evropskim takmičenjima sledeće decenije nakon njegovog penzionisanja.
Ali u trenutku njegove smrti Šenkli je bio tragična figura, zaboravljeni tvorac fudbalske nadmoći Liverpula. Skoro od dana kada je objavio da se povlači u junu 1974. smatrao je da je napravio najgoru grešku u svom životu: Šenkli nije mogao da živi bez fudbala, ali je fudbal nastavio dalje bez njega. Još teže je bilo to što je Liverpul postao veća sila, a kasnije mu je zabranjen ulaz u trening centar u Melvudu, gde je skoro penzionisani Šenkli pokušao da ponovo oseti malo magije koja je nekad ispunjavala njegov život. Odbačen od svog starog kluba i sve ogorčeniji načinom na kojim postupaju s njim, tražio je neuspešno, tokom njegovih poslednjih godina, značajniju ulogu u igri koju je voleo. Kevin Kigan je rekao: “To je tužna, najtužnija stvar koja se desila u Liverpulu“. Šenkli je bio čovek u formi, ali je umro slomljenog srca.
Fudbal kao izlaz iz rudnika
Kao jedno od desetoro dece, Bil Šenkli je rođen u Glenbuku, rudarskom naselju u Ajširu 1913. godine. Imao je loše vaspitanje. Imao je samo osnovnu školu, i iako je prikazivao veliku inteligenciju kao čovek, nedostajalo mu je malo formalnog obrazovanja. Sa 14 godina, Šenkli je napustio školu i zaposlio se je u lokalnom rudniku uglja. Proveo je više od dve godine u rudniku.
Fudbal, iako u dobu kad su zarade igrača bile male, bio je izlaz. Oko 50 momaka iz Glenbuka, uključujući četiri Šenklijeva brata, su postali profesionalni fudbaleri u prvoj polovini dvadesetog veka.
Šenkli je potpisao za Kalsli Junajted 1932, ali je tek u Preston Nort Endu, gde je prešao godinu kasnije, stvorio svoje fudbalsko ime.
Hrabri desni bek je imao 337 nastupa za 16 godina igranja za taj klub, sa prekidom zbog rata, uključujući finala FA kupa 1937. i 1938. kada ga je Preston zadnji put osvojio. „Bio je veoma ambiciozan i veoma dobar igrač“, rekao je ser Tom Fini, legenda Prestona. “Pričao je užasno mnogo o igri van terena. Uvek je bio spreman da priča sa vama o vašoj karijeri“.
Čak i dok je igrao, Šeklijeva sudbina je bila u trenerskim vodama. Fini je rekao da je ostavio veliki utisak na njega i mlađe igrače: „Oduvek je bio fudbalski fanatik, moglo se videti od momenta kada je prestao da igra da će postati menadžer“. Kada je napunio 36 godine 1949, vratio se da vodi Karsli.
Ali tad nije bilo velike dominacije. Radio je u nižim ligama celu deceniju, vodeći Grimzbi, Vorktington i Hadersfild. Šenklijevi timovi nikad nisu završili iznad dvanaestog mesta u Drugoj diviziji tokom tog perioda.
Ali njegov zarazni karakter i umeće stvaranja vrhunskih mladih igrača, kao što su Denis Lou i Rej Vilson, nisu ostali nezapaženi od strane velikih klubova. U novembru 1959. Šenkliju su prišla dva čoveka nakon utakmice Hadersfilda. Jedan je bio Tom Vilijams, vlasnik Liverpula, a drugi je bio Hari Letam, direktor kluba. „Da li biste vodili najbolji klub u zemlji?“, pitao je Vilijams. „Zašto?“, odgovorio je Šenkli, oštar kao i uvek. „Da li je Mat Bazbi otišao?“. Nakon nekoliko dana, Šenkli je postao novi menadžer Liverpula.
Karakter koji je od Liverpula napravio džina
Da bi se shvatilo stanje u Liverpulu 1959, mora se zamisliti nešto potpuno drugačije od današnje situacije u klubu. Iako je klub imao veliku posetu, infrastruktura je bila drugorazredna: Enfild i trening centar u Melvudu su bili oronuli; funkcioneri su se stalno mešali u sastav tima. Novac od transfera je retko pristizao.
Iako je Šenkli preobratio Liverpul, uloga spacioca koja mu je donela slavu nije bila odmah vidljiva. Nakon što klub nije uspeo da izbori promociju u viši rang 1961, nastala je teška finansijska situacija u klubu, a gledanost je pala sa 40,000 ljudi na ispod 30,000 ljudi.
Šenkli je preokrenuo situaciju izborivši promociju sledeće godine. Uz podršku svojih mudrih trenera – Pejzlija, Džoa Fegana i Rubena Beneta – koji su doneli novo znanje u klub, transformisao je Liverpul pukom silom karaktera. Ugradio je svoj karakter u sve pore kluba od dna do vrha. Uveo je osećanje ponosa, disciplinu, lojalnost i nemilosrdnu radnu etiku. Kupovao je pametno i podržavao nove igrače, a nemilosrdno se obračunavao sa onima koji su hteli da održe klub u osrednjosti. Uverio je sve u klubu da je Liverpul bio najbolji na svetu iako su u to vreme bili drugi u gradu. Međutim, osvojili su Prvu diviziju 1964, samo dve godine nakon promocije, a ponovo i 1966. Liverpul je osvojio svoj prvi FA kup 1965 i u crvenom delu grada Šenkli je postao bog.
Odbrambeni igrač Tomi Smit, zvani „Enfildsko gvožđe“, pridružio se Liverpulu kao petnaestogodišnjak 1960. a postao je kapiten 1970. Rekao je da mu je Šenkli kao otac – Smitov otac je umro nedugo nakon potpisivanja ugovora, a Šenkli je vodio računa o njemu. Odnos između oca i sina je bio čest u svlačionici Liverpula.
Na kraju decenije Šenkli je stvorio novi tim, koji je napravljen od sjajnih igrača iz omladinskog tima koji su željni uspeha i dokazivanja, kao što su Kigan i Rej Klemens, koga je doveo iz nižih liga. „Gledao je u ljude i želeo je da vidi sebe, u smislu samomotivacije, koji žele da pobede, koji žele da igraju fudbal“, rekao je Brajan Hol, igrač koga je Šenkli doveo kasnih šesdesetih. „Ako ste imali takve osobine, to je bilo dovoljno za njega“.
Šenklijev Liverpul je osvojio treću šampionsku titulu 1973, a prethodne godine je za malo ispustio duplu krunu, kada su završili drugi u ligi, a osvojio je FA kup pobedom od 3:0 nad Njukaslom. Na kraju utakmice navijači Liverpula su utrčali na teren i bacali Šenklija. Nije znao da je Enfildski spasilac vodio poslednju utakmicu u tom timu.
„Gledao je u ljude i želeo je da vidi sebe, u smislu samomotivacije, koji žele da pobede, koji žele da igraju fudbal“
Predsednik kluba Piter Robinson, i veće direktora je toliko naviklo na pretnje Bila Šenklija da će napustiti klub da su oguglali na to. Otkazno pismo je 1967. stajalo u kabinetu, nepovučeno. Svakog leta, tokom letnjih meseci kada nema fudbala, neka vrsta depresije je obuzimala Šenklija. Jednostavno, nije mogao da živi bez svoje dnevne doze fudbala. U tim trenucima očaja, govorio je o kraju, o odlasku iz kluba i penzionisanju. Onda bi se igrači vratili sa odmora na treninge i potištenost bi nestala, a sa njom i takvi planovi.
Ali u leto 1974. Šenkli je insistirao da završava karijeru. „Mislim da je to bilo zbog njegove premorenosti, fudbal je uzeo danak“, rekla je njegova unuka, Karen Gil. Robinson je mislio da je to još jedna njegovafaza, ali kada je uvideo da je Šenkli neumoljiv, tražio je bilo koji način da ga natera da ostane.
Na pres konferenciji 12. jula 1974. Šenkli je obelodanio svoju odluku. To je bio jedan od onih trenutaka, kao kad je Kenedi pogođen“, rekao je Brajan Hol. „Nisam mogao da verujem jer je bio toliko zanesen igrom, Liverpulom i navijačima“.
Čovek koji nije mogao sa Liverpulom, ni bez njega
Hol veruje da je činjenica da nije bio samo menadžer već i legenda umaralo Šenklija: „To je bio veliki pritisak za njega, jer svaki put kad bi stao pred ljude, bilo pred novinare, navijače, ili bilo gde se pojavljivao, morao se ponašati na način na koji su ga navikli. Morao bi da bude dramatičan, morao je biti pronicljiv, i morao je da šalje jaku poruku“.
Šenkli je kao igrač i menadžer živeo životom bez mnogo vremena za porodicu. Kada je napustio fudbal kako bi se posvetio porodici, Šenkli se okrenuo ka onome što je znao: njegovom porodicom su upravljale žene. Njegovi pokušaji da se skrasi nisu uspeli jer jednostavno nije mogao da odustane od svoje opsesije fudbalom. „Živeo je i disao za fudbal od jutra do mraka. Ako ga nije gledao, pričao bi o njemu ili bi ga igrao“, rekla je Gil. Uvek bi stajao i popričao sa fanovima, iako bi bio u društvu porodice.
Šenkli je brzo uvideo da je napuštanjem Liverpula napravio užasnu grešku i počeo je da se ljuti na sebe što je sam napustio fudbal. „Penzija je užasna, smešna reč. Trebalo bi naći novu reč za nju. Jedino kad se penzionišete je kada ste u sanduku i kada cveće raste oko vas“, rekao je. I tako, našao je sebi šta da radi na jedini način na koji je znao – vrativši se u sport koji je voleo.
Kada su se igrači Liverpula vratili u Melvud na treninge, dan nakon što je objavio da odlazi u penziju, začudili su se što je Šenkli bio tamo da ih dočeka, obučen u opremu kao da se ništa nije desilo. Ovo možda izgleda čudno, ali su oba kluba iz Liverpula u to vreme dozvoljavali bivšim radnicima i fudbalerima da koriste njihove terene.
Šenkli je došao na trening kod bivših saradnika da održava formu, koju je smatrao vrlo bitnom. Ali igrači su ga još uvek oslovljavali sa „šefe“, dok su njegovog naslednika Boba Pejzlija zvali samo „Bob“. Pejzlijevo početno zadovoljstvo što ga ponovo vidi uskoro je preraslo u neprijatnu situaciju jer je bilo jasno da je podriven njegov autoritet Šenklijevim prisustvom.
“Jedino kad se penzionišete je kada ste u sanduku i kada cveće raste oko vas“
Šenkli nije preuzeo trening ali je pričao sa igračima i govorio im šta da rade, na šta mu je Pejzli rekao da on više ne radi ovde i da on hoće da radi na svoj način. Nije bilo lako Pejzliju jer Šenkli nije bio neki bivši radnik koji je došao da džogira, već je bio institucija. Na kraju, Pejzli je zapretio da će dati otkaz ukoliko se on ne udalji sa treninga, pa je vlasnik kluba Džon Smit zamolio Šenklija da više ne dolazi u trening kamp. Takvo ponašanje prema njemu Šenkli nije mogao da oprosti do kraja života.
Šenkli je često povlačio paralelu odnosa kluba prema njemu i odnosu Mančestera prema Metu Bazbiju. Kada se Bazbi penzionisao 1969, dato mu je mesto u bordu Mančester Junajteda i imao ulogu u radu kluba. Ali je odnos Šenklija sa bordom na Enfildu je često bio napet. „U fudbalskom klubu postoji sveto trojstvo – igrači, menadžer i navijači. Direktori ne spadaju tu. Oni su tu samo da pišu čekove“, govorio je. Nije bio čovek koji je mrzeo, ali je imao različite stavove od vrha kluba. Na primer, 1962. Džoni Morisej je prodat Evertonu bez znanja Šenklija, pa je čak i deset godine kasnije bio ljut zbog toga. Ostavku iz 1967. je podneo jer nije uspeo da dovede Hauarda Kendala iz Evertona, za šta je krivio bord direktora, nakon čega je napustio stadion i nije se pojavljivao nekoliko dana.
Takvo ponašanje je tolerisao Robinson, ali bord direktora je imao manje razumevanja. Dočekali su njegovu odluku da se penzioniše i otarasili su ga se. Nisu razumeli da je on bio bog na Enfildu, jer se nisu mešali sa navijačima. Liverpul je za njih bio samo posao, ali je za Šenklija bio život. Oni nisu znali ništa o fudbalu, bili su biznismeni.
Pored toga, Bazbijevo vreme kao direktor Mančestera je bilo katastrofalno, jer je klub ispao 1974. Iako je tretman kluba prema Šenkliju možda bio sraman na prvi pogled, njegovo izostavljanje je bilo samo praćenje nemilosrdne politike koju je on sam uveo. A njihova grubost je opravdana osvajanjem domaćih i evropskih titula dok ih je vodio Pejzli.
Oteran iz trening centra Liverpula ali još uvek veoma zaljubljen u fudbal, Šenkli je počeo da traži druge načine da zadovolji svoju glad za fudbalom. Počeo je da se bavi novinarskim poslom kao voditelj radio emisija, ali i kao pomoćnik komentatora.
Tragično navučen na fudbal
Godinu dana nakon penzije, napisao je autobiografiju. O njegovom tretmanu u Liverpulu, napisao je da je bilo skandalozno i nečuveno da mora da trpi kritike od kluba koji je pomogao da se razvije. Osećao je da ga je Liverpul napustio. Takođe je napisao da su ga u Evertonu bolje prihvatali nego u Liverpulu, što je bilo istina jer je neometano mogao da ide u trening centar Evertona, gde je trenirao i ponekad pomagao kapitenu Evertona Miki Lajonsu da trenira podmladak.
Pomagao je savetima mlade i ambiciozne menadžere, kao što su Brajan Klaf i Ron Etkinson. Primao je navijače u svoju skromnu kuću, nudeći im uvek čaj i potpisivajući fotografije svima koji bi pitali. Na putovanjima, kad su igrane utakmice u gostima, vodio je računa o navijačima, da li su imali novac za karte i sl.
Lični demoni – piće, depresija, siromaštvo – koji su obuzeli druge zaboravljene zvezde nisu uticale na Šenklija. Njegova tragedija neobičnija od toga. On je bio navučen na fudbal i teško je uspevao da pregura dan bez njega, ali na najvišen nivou nije više bilo mesta za njega jer se smatralo da je njegovo vreme prošlo.
Nakon njegove smrti, Liverpul je shvatio šta je izgubio. Klub je na brzinu podigao Šenklijevu kapiju, 4,5m visoku gvozdenu kapiju koja je postavljena ispred Enfild Rouda sa ispisanim sloganom „You’ll Never Walk Alone“. „Otključala“ ih je njegova udovica Nesi u skromnoj ceremoniji 11 meseci nakon njegove smrti. Za njega ne bi bilo veće časti da je prošao kroz tu kapiju, ali je nažalost izrađena prekasno. Kevin Kigan je rekao da bi jedino preimenovanje stadiona u Šenkli stadion bila odgovarajuće odavanje počasti, ali do toga nije došlo. Bronzana statua Šenklija visine preko 2 metra je 1997. otkrivena ispred Kopa; to nije platio Liverpul, već sponzor Kalzberg.
Možda se pitate šta bi Šenkli radio u današnjem Liverpulu, otkad su ga biznismeni Tom Hiks i Džordž Džilet kupili za oko 300 milina funti u februaru 2007. U januaru prošle godine, Hiks i Džilet su restruktuirali njihovu kupovinu Liverpula, kada su napravili dug 350 miliona funti duga, koje je nadoknadila Kraljevska banka Škotske. Navijači Liverpula će efektivno plaćati dugove Amerikanaca u godinama koje slede.
Po Šenklijevom mišljenju, Liverpul je pripadao ljudima – ne direktorima, akcionarima ili nezamislivo za sedamdesete godine, bezličnim stranim investicionim fondovima. Nakon osvajanja FA kupa 1974, Šenkli je stao na stepeništu, a preko 100,00 ljudi je bilo ispred njega, ali se masa potpuno umirila. Tada, sa jednom rukom u džepu, sa timom koji je iza njega, počeo je da govori: „Otkako sam došao ovde u Liverpul, na Enfild, stalno sam naglašavao mojim igračima da je privilegija da igraju za vas. I ako mi tad nisu verovali, sada mi veruju“.
Masa je uzvikivala njegovo ime. Šenkli je podigao ruke i okrenuo se timu, a zatim ponovo ka publici dok se čulo iz sveg glasa „Šenkli, Šenkli“. Dovoljno da bi svima bilo jasno da je Bil Šenkli bio čovek koji je voleo fudbal zbog fudbala i navijača.
*****
Dalibor Gavrilović Gavra