Ljubav prema klubu je zapravo jedna priča puna dobrog i lošeg, pobeda i poraza. Svaka je drugačija. Ipak, jedna stvar im je zajednička – svaka priča mora da ima početak.
Tata mi je pričao o jednom klubu… Ne, ipak ne počinje tako. Moj tata je voleo Zvezdu. Voleo, sada više ne prati fudbal, kaže da ima pametnija posla. Ja ne govorim o tom klubu, ni o njegovom najvećem rivalu, niti o bilo kom drugom timu iz Srbije. Ali s obzirom na to da je tata taj koji mi je preneo ljubav prema sportu, on je ipak ključna figura u ovoj priči.
——————————
Marija Miljković se pre nekoliko meseci javila našoj redakciji sa željom da damo ocenu jednog njenog teksta koji je napisala “sebi za dušu”. Ispostavilo se da je veoma pismena, ali i da odlično poznaje dešavanja u Premijer ligi, pa je odmah počela da piše za Englezi.net. U ovom tekstu objašnjava kako je to nesvakidašnje interesovanje za engleski fudbal počelo.
——————————
Bilo je tmurno i kišovito nedeljno popodne. Dete od 12 godina i nema baš šta da radi po takvom vremenu. U nedostatku boljih ideja odvukla sam se u sobu kod tate. Bolje da budem tamo sa njim nego sama u drugoj sobi, pomislila sam. On se zavalio u fotelju i uživa. Divno, gleda fudbal. Šta vidi u tome što neko trči za loptom nikad mi nije bilo jasno. Ali ubzo sam shvatila.
Ušla sam u sobu taman kad su igrači izlazili na teren. Crveni i plavi. To je sve što sam znala o ta dva tima tada. Dok su se igrači rukovali primetila sam da se po nečemu razlikuju. Crveni su delovali nekako gordo, nadmeno, pogotovu igrač sa brojem 10. Plavi su delovali potpuno suprotno, kao neko sa kim možeš da odeš na piće i da se izjadaš kako su svi računi stigli, a plata još uvek nije legla. Ali ta razlika je postojala samo u mojim očima.
Već na samom početku, igrač sa brojem 10 je dao gol. Da, baš onaj koji mi se najmanje sviđao. Tad mi je postao skroz antipatičan. Čula sam da je komentator rekao da je “Runi doveo u vodjstvo crvene djavole”. “Đavoli?”, rekla sam, “Znala sam da su crveni loši”. Tata se samo nasmejao i rekao mi da da im je to nadimak zato što na grbu imaju đavola. To je bilo logično objašnjenje za svakoga osim za mene. Neko je morao i tog đavola da stavi na grb. A zašto ga je stavio, to je bilo pravo pitanje.
Ostavila sam se toga i ponovo se usredsredila na utakmicu. Nikada pre toga nisam sa tolikom pažnjom pratila fudbal.
Još uvek su mi se plavi više svidjali, a gubili su. Posebno sam simpatisala igrača sa brojem 32. Karlos Tevez. Nizak, brz, lukav, dovoljno da izludi protivničke igrače. Tako je izluđivao i crvene (koji su nekada bili njegovi saigrači).
Ubrzo su plavi izjednačili, pa su crveni opet poveli, pa opet izjednačili, pa opet poveli i tako sve dok na semaforu nije pisalo 4-3. Za crvene. Moje raspoloženje se menjalo u skladu sa promenom rezultata – dobro, loše, dobro, loše. Na kraju – očajno. Zašto je to toliko uticalo na mene, nikada pre toga nisam ni volela fudbal? Ne znam. Ili bar tad nisam znala.
Nema veze, mislila sam, pobedićemo ih sledeći put. Ali nismo.
Ipak, uprkos tome samo sam još više zavolela plavi tim. U sećanje su mi se urezali Karlos Tevez kako nervira njihovog golmana, Beri i Belami koji su me tri puta tog dana obradovali donoseći izjednačenje, Šej Given koji stoji ispred naše mreže i brani i moguće i nemoguće (mada ni on nije mogao sve).
Do tog dana bukvalno nisam znala šta je ofsajd, ali od tog dana, dana kada sam prvi put gledala mančesterski derbi, rodile su se dve ljubavi – ljubav prema fudbalu i ljubav prema Mančester Sitiju.
Marija Miljković