Sve protivrečnosti koje su ga krasile kao igrača preneo je i na trenersku klupu. Ima tih ljudi u kojima su zlo i dobro toliko uvezani da možete samo da ih prihvatite takve kakve jesu, ili da ih odbacite. Sredine nema. Njih će jedni obožavati, drugi će ih se gnušati, ovi prvi će uvek izvlačiti argumente, ovi drugi će ih pobijati sa još većim žarom. Oni su veliki ne uprkos tome što su kontroverzni, već upravo zato.
Paolo di Kanio, legenda Lacija i Vest Hema, jedan je od takvih ljudi. Da, fašista je, pozdravljao je ultrase salutiranjem i veličao Musolinija, ali je, takođe, jednom prilikom, uhvatio loptu u ruke kada je mogao da da gol, na meču protiv Evertona. Da, jednom prilikom je odgurnuo sudiju u Premijer ligi toliko snažno da je ovaj pao na zemlju, ali je godinu dana kasnije postigao gol koji je, verovatno, najbolji ikada postignut u najprestižnijoj engleskoj ligi. Da, lajav je, svadljiv, nepokolebljiv, ali je u isto vreme iskren i nikada isfoliran, sa strašću prema igri koju su neki drugi Italijani u Engleskoj, oni sa mnogo više novca na računu, odavno zaboravili (da, Manćini, o tebi govorimo).
Sve protivrečnosti koje su ga krasile kao igrača preneo je i na trenersku klupu. Nekadašnje dete iz Kvartićola, dela Rima nastanjenom siromašnim radnicima i navijačima Rome (uprkos tome, on se odlučio za nebeskoplavu boju) nije se libio da mu prvi trenerski posao – iako mu je ime garantovalo mnogo više – bude u četvrtoligaškom Svindonu, timu poznatom jedino po tugi koju je naneo Niku Hornbiju u finalu Liga kupa 1969, tugu jednog fudbalskog navijača tako precizno viviseciranu u „Stadionskoj groznici“.
Svindon i Di Kanio su bili brak iz nehata, kao dvoje ljudi koji se slučajno sretnu u zadimljenoj kafani i shvate da su jedno za drugo. Posle tavorenja u Ligi 2, pod Paolom je Svindon doživeo renesansu – izborili su plasman u viši rang, a do pre nekoliko dana bili su u sjajnoj poziciji da izbore i uzastopnu promociju.
Bilo je tu, kao i uvek sa Di Kanijom, neverovatnih momenata: jednom se potukao sa svojim napadačem nasred utakmice, jednom je zamenio golmana posle svega 15 minuta, jednom je pozvao građane Svindona da zajedno čiste teren od snega i pojavilo se 200 ljudi, a on im je svima naručio picu.
Idila nije dugo trajala – Svindon je zapao u finansijske probleme zbog kojih su morali da, mimo znanja menadžera, prodaju najbolje igrače. Di Kanio je čak nudio i svoj novac, samo da mu ne diraju tim, ali nije pomoglo.
Drčni Italijan to nije mogao da trpi. Prošle nedelje podneo je ostavku na mesto menadžera – neopozivu, što bi se reklo u Srbiji.
On će, srećom za fudbal, odmarati vrlo malo. Za kratko vreme pokazao je da može da bude veliki trener, a sledeći posao verovatno bi mogao da bude onaj baš u voljenom Vest Hemu, čiji grb ima istetoviran na ruci. Bio bi to, za razliku od slučajne romanse sa Svindonom, povratak najvećoj ljubavi, onoj kojoj vas život – i fudbal – neumitno vode. A onda će Premijer liga biti još veći spektakl.