Prvi je je kolektiv engleskog fudbala sa osvojenom nacionalnom “duplom krunom” u XX veku, prvi je britanski klub sa UEFA trofejem u svojim vitrinama (KPK 1963. godine), pa je bio red da kolektiv “blizak Jevrejima” slavodobitnički zakukuriče na evropskoj sceni još jednom.
Nije bila u pitanju Orvelova “1984”, već ona prava, kalendarska, ali je Totenhem Hotspar odlučio da postane Veliki brat u Kupu UEFA (preteča današnje Evropa lige) upravo te godine.
Protivnik u dve finalne utakmice bio je slavni belgijski Anderleht, te je ovaj dvoboj bio i sudar monarhija.
Dodatnu dimenziju završnici dalo je kasnije otkriće da je klub iz Brisela u polufinalu protiv Notingem Foresta podmitio sudiju i nesportski prošao u završnu rundu, pa su momci sa Vajt Hart Lejn stadiona, na neki način, imali priliku da osvete svoje sunarodnike iz Šervudske šume.
Prvi meč je odigran u sedištu Evropske unije, Pol Miler je doneo prednost Pevcima u 57. minutu, a nadu Belgijancima je sačuvao Danac Morten Olsen pet minuta pre kraja utakmice.
Naoružan u skladu sa svojim kraljevskim pedigreom, ponos kralja Boduena I je stigao u Severni London s namerom da “očerupa” svog rivala i onemogući ga da posle više od dve decenije zamaše evro – krilima .
Na žalost po predstavnika “kolevke fudbala”, prva opasna situacija značila je njegovu kapitulaciju.
Igran je 60. minut utakmice, Olsen je zakoračio na polovinu domaćina, Geri Mabut je presporo ušao u blok, majstorski je danas poznati trener spoljnim delom stopala uposlio Černjatinskog, a ovaj je pobegao odbrani rivala , hladnokrvno prebacio loptu preko golmana Tonija Parksa i probudio strepnju oko 45.000 navijača Totenhema. Utišani su Pevci, a zora je prvo svanula igračima u ljubičastim dresovima.
Skočile su nezadovoljne pristalice Belih ljiljana u trenutku kad je sudija prekinuo virtuoznu solo akciju Robertsa , koji je prebacio ceo zadnji red Anderlehta i krenuo ka golu, međutim, pasivni ofsajd je ostavio Belgijance u rezultatskom suficitu.
Da je perje počelo da raste i iritirajuće treperi pred očima izabranika Pola fan Himsta , Pevci su pokazali posle karambola na 35 metara od gola Munarona, Miki Hazard je sjajno ’’spojio ’’ s golom Stiva Arčibalda, ’’devetka’’ Totenhema je na 15 metara načinio ’’lažnjak’’, pošto su njegovi pratioci završili u ’’slepoj ulici’’- ne časeći časa je uputio udarac, ali je čuvar mreže Belgijanaca odlično intervenisao.
Već su spremali maramice fanovi Londonaca, no, još 7 minuta vere u izjednačenje je bilo pred auditorijumom naklonjenom pulenima Kita Burkinšoa.
Posle nabačene lopte u šesnaesterac gostiju , Mark Falko je kroz lavirint doturio loptu do Argentinca Osvalda Ardilesa, Maradonin sunarodnik je ostao sam na 3-4 metra od okvira gola već savladanog Džekija Munarona, defanzivac Anderlehta Hofkens nije smeo da gleda smrtonosnom projektilu u oči, pa je okrenuo leđa na gol-liniji, ali mu se sreća osmehnula, jer je ’’vezista’’Hotspara ispalio ’’ćorak’’ i pogodio prečku, Černjatinski je panično izbacio loptu prema aut-liniji, Miki Hazard je bio svestan da vreme curi njegovoj ekipi, pa je hazarderski vratio napetost na zeleni tepih, u visini penal tačke je stvorena gužva iz koje je kao pobednik izašao Grem Roberts i pošto nije mogao da zarije zube u najosetljivije tkivo golmana Munarona, jer je ostao bez njih u finalu FA kupa tri godine ranije, ’’petlić’’ sa brojem 4 na dresu je samo ’’kljucnuo’’ loptu u mrežu i bacio u delirijum publiku na Vajt Hart Lejnu. Rezultat je poravnat u 84. minutu.
Pošto u produžecima nije bilo naročitih prilika, ne računajući jednu gužvu pred golom Belgijanaca, o osvajaču trofeja odlučivali su jedanaesterci.
Junak iz regularnog toka utakmice, Roberts, dobio je čast da potvrdi stečeni status, prihvatio je vruć izazov i ’’ohladio’’ Munarona, koji je završio na suprotnoj strani gola u odnosu na loptu.
Na ovaj potez Burkinšoua, Fan Himst je odgovorio ’’guranjem u vatru’’ svog najvećeg aduta- Mortena Olsena. Polutka Anderlehta je ciljla poluvisoko u levi ugao Parksa, a baš tamo je na vreme krenuo ’’skretničar’’ protivničkih lopti u zelenom dresu i svoju kompoziciju uputio na trijumfalni kolosek, a najbolji danski fudbaler tog doba je izgoreo u plamenu očekivanja.
U naredne tri serije nije bilo neizvesnosti, do 5. epizode penal-serije su svi izvođači odigrali rutinski svoje uloge- Mark Falko, Geri Stivens i Stiv Arčibald su sve uradili prema scenariju kojim se pehar Kupa UEFA približavao vitrinama u Londonu, a onda se priča u završnici pretvorila u dramu.
Da je dobro ispucavao ’bekovske’’ lopte ne sumnjamo, sad je dobio šansu da pokaže kakav je strelac. Deni Tomas, omaleni crnoputi ’’petlić’’ prilazio je mestu sa kog se odlazi u raj fudbalskog univerzuma, s namerom da suparnika na gol-crti pošalje u gubitnički pakao.
Namestio je loptu na ’kreč’’, ne gledajući Munarona uzeo je dugačak zalet i nestrpljivo, pre sudijskog zvižduka, krenuo na put od nekoliko sekundi koji se razdvaja na 11 metara od okvira gola – jedan donosi slavu, drugi zaborav. Strah je bio moćniji od ’’dvojke’’u belom dresu i Belgijanac je ukrotio šut dvadesetrogodišnjeg beka. Uhvatio se za glavu bivši igrač Koventri Sitija, smrklo mu se pred očima, dok su zasijale oči fudbalerima i navijačima Anderlehta, jer je vaskrsla njihova nada u uspeh.
Islanđanin Arnor Guđonsen, otac kasnije čuvenog Ejđura, došao je u priliku da odbrani zvanje kraljevskog kluba društvu čiji je dres nosio. Kako bi sprečio Engleze u pokušaju da obrukaju dinastiju iz Brisela, imao je obavezu da pogodi mrežu iza Parksovih leđa.
Na njegovu nesreću, ovoga puta caru nije bio potreban glasnik, već strelac, pa je oglasio golmanu Totenhema na koju stranu da krene, što je ovaj učinio- i to je bio kraj! Kraljevići su abdicirali pre stupanja na presto…
Od silne radosti fanatičnih navijača nije se ni čuo završni pisak iz usta sudije Folkera Rota, junak završnice je Toni Parks, sve ostalo je beznačajno. Umesto u zoru, Pevci su radosno zapevali pred ponoć.
Dragan Stojić
