Na 57. godišnjicu Minhenske tragedije, podsećamo se tužnog događaja koji je obrisao celu jednu generaciju, ali i stvaranja nove generacije koja je vratila staru slavu Mančesteru.
U aprilu 1955. UEFA je osnovala Kup šampiona, u kome bi igrali šampioni iz evropskih liga od sezone 1955/56. Međutim, pobednik engleske lige Čelsi nije dobio dozvolu da igra od strane Alana Hardakera, sekretara lige, koji je verovao da je neigranje najbolje za engleski fudbal. Sledeće sezone, Mančester Junajted je osvojio ligu, na čelu sa Matom Bazbijem (Matt Busby). Fudbalska liga je još jednom odbila učešće, ali su Bazbi i predsednik njegovog kluba Harold Hardman, prkosili Ligi i postal prvi klub iz Engleske koji će igrati u evropskim takmičenjima.
Tim – poznatiji kao “Bazbijeve bebe” zbog svoje mladosti – je stigao do polufinala, gde je poražen od kasnijeg osvača Real Madrida. Osvajanjem još Prve divizije ponovo te godine su se kvalifikovali za takmičenje u sezoni 1957/58, i nakon prošlogodišnje dobre igre su bili favoriti za osvajanje. Utakmice u domaćem prvenstvu su bile subotom a evropski mečevi sredinom nedelje, i iako je putovanje avionom bilo rizično, to je bio jedini način da se ispune sve obaveze prema domaćoj ligi, jer bi u suprotnom Alan Hardker bio u pravu.
Sat na jugoistočnom delu Old Traforda stalno pokazuje 3:04h, kao znak sećanja na tragičnu nesreću koja je prekinula jednu generaciju sjajnih fudbalera. To su bili ne samo dobri fudbaleri već i dobri ljudi, koji su bili rođeni pobednici.
Nakon što su prošli Šamrok Roverse i Duklu iz Praga, Junajted je dobio Crvenu Zvezdu za protivnika u četvrtfinalu. Nakon što je engleski klub pobedio sa 2:1 na Old Trafordu 21. januara 1958, klub je trebao da putuje na revanš u Beograd 5. februara. Na putu iz Praga u prethodnoj rundi, magla iznad Engleske je sprečila da slete u Mančester, već su to morali da urade u Amsterdamu, pa su se vraćali natrag trajektom do Harviča, pa odatle vozom za Mančester. To se odrazilo na tim jer su sledeću utakmicu, posle samo tri dana, igrali nerešeno 3:3 sa Birmingemom.
Da ne bi propustili mečeve u domaćoj ligi, kao i da bi izbegli teško putovanje, klub je čekirao karte za avion kompanije “British European Airways” od Mančestera do Beograda. Meč je završen 3:3, što je bilo dovoljno da Junajted prođe u polufinale. Poletanje iz Beograda je odloženo za sat vremena jer je bek Mančestera Džoni Beri izgubio pasoš, a avion je sleteo u Minhen da bi dopunio gorivo.
Kopilot je bio Kenet Rejment (Kenneth Rayment) a pilot Džejms Tajn (James Thain), obojica ratni veteran i iskusni piloti. Avion “Airspeed Ambassador 2” je bio šest godina star. Tajn je upravljao avionu na putu ka Beogradu, a u povratku je upravljanje prepustio Rejmentu. U 14:19h je toranj rekao da avion može poleteti do 14:31h. Rejment je odustao od poletanja kada je čuo da motor čudno zvuči. Drugi pokušaj je napravljen tri minuta kasnije, ali se odustalo nakon 40 sekundi, ponovo zbog problema na motoru. Nakon drugog pokušaja, putnici su odvedeni u čekaonicu aerodrome. Ali tada je sneg počeo jako da pada, i izgledalo je da će se teško vratiti kući tog dana. Dankan Edvars je postao telegram: “Svi letovi otkazani, letimo sutra”.
Kapetan Tajn je bio nestrpljiv jer je kasnio po rasporedu i tražio od inženjera da reši problem što pre. Ovaj mu je odgovori da se može privremeno rešiti ako se motor teže otvara, što bi značilo da je avion morao duže da se kreće po pisti. Kapetan je mislio da to neće biti problem jer je pista dugačka oko 2 km. Putnici su pozvani da se vrate nakon 15 minuta.
Nekoliko igrača nisu imali dobar predosećaj, posebno Lijam Vilan koji je rekao: „Ovo je možda moja smrt, ali sam spreman“. Drugi su otišli u zadnji deo aviona, verovaći da će biti sigurniji.
Avion je krenuo, ali zbog toga što nije mogao da razvije dovoljnu brzinu, došao je do kraja piste, udario u ogradu oko aerodroma, prešao put i udario krilom u kuću u kojoj je živelo šestoro. Desnom stranom trupa su udarili u drvenu baraku koja je bio kamion pun gorila i guma, koji je eksplodirao. Dvadeset putnika je poginulo na licu mesta, a još troje kasnije. Preživeli su bežali kroz izlomljene prozore.
Sedam igrača Mančester Junajteda je poginulo na licu mesta, a Dankan Edvards (Duncan Edwards) je podlegao ranama 21. februara 1958. To su bili Džef Bent, Rodžer Bajrn, Edi Kolman, Mark Džons, Dejvid Peg, Tomi Tejlor i Lijam „Bili“ Vilan. Džo Beri i Džeki Blenčflauver su bili teško povređeni da nisu više igrali. Mat Bazbi je bio takođe teško povređen i zadržan je u bolnici više od dva meseca. U to vreme, hteo je da u potpunosti odustane od fudbala, dok mu njegova žena Džin nije rekla:”Znaš Mat, momci bi voleli da nastaviš”. To je podiglo Bazbija iz depresije, i vratio se u Mančester da bi gledao njegov tim u finalu FA kupa 1958.
Bilo je reči da će Mančester Junajted odustati od te sezone, ali je oslabljen tim završio sezonu pod vođstvom Bazbijevog pomoćnika Džimija Marfija, koji nije putovao u Beograd jer je bio u Kardifu gde je vodio reprezentaciju Velsa. Tim sastavljen od velikog broja igrača iz rezervnog i omladinskog sastava je pobedio Šefild Vendsdej sa 3:0 u prvom meču nakon nesreće. To je bila i jedina pobeda Junajteda nakon nesreće, čime je ugašena nada za osvajanjem lige i završili su na devetom mestu. Stigli su do finala FA kupa, ali su izgubili sa 2:0 od Boltona. Čak su pobedili i Milan na Old Trafordu u polufinalu, ali su u revanšu izgubili sa 4:0. Real Madrid, koji je osvoji trofej treći put zaredom, predložio je da se trofej dodeli Mančesteru – što je podržala i Crvena Zvezda – ali se to nije desilo.
Bazbi se vratio svojim dužnostima u klubu sledeće sezone (1958/59), i napravio je novu generaciju “Bazbijevih beba”, od kojih su najpoznatiji Džordž Best i Denis Lou, i deset godina nakon velike tragedije osvojio je Kup šampiona, pobedivši Benfiku. Bobi Čarlton i Bil Folks su jedini preživile koji su se našli u sastavu za tu utakmicu. Ostalo je istorija.
Sat na jugoistočnom delu Old Traforda stalno pokazuje 3:04h, kao znak sećanja na tragičnu nesreću koja je prekinula jednu generaciju sjajnih fudbalera. To su bili ne samo dobri fudbaleri već i dobri ljudi, koji su bili rođeni pobednici. Na tom temelju izrasla je nova generacija, svesna veličine prethodnika ali i kluba, i nastavili su sa uspesima. Taj duh pobednika nije izbledeo do danas.
Dalibor Gavrilović Gavra