Rođendan se proslavlja čokoladnom poslasticom, venčanje tortom sa orasima ili lešnicima – obavezno formiranom na tri sprata- a fudbaleri londonskog Arsenala su osvajanje trofeja namenjenom šampionu Premijer lige 1998. godine zasladili Karamelama.
Izabranici Arsena Vengera su u 36. kolo nacionalnog šampionata Engleske ušli nizom od 17 prvenstvenih utakmica bez poraza, pa im je slatki zalogaj protiv Evertona vredan tri boda garantovao prvo mesto na kraju sezone.
Svega šest minuta od starta ovog susreta je bilo potrebno Tobdžijama da započnu topljenje gostiju iz Liverpula.
Bek Evertona Majkl Bol je u visini kaznenog prostora svoje ekipe, nadomak aut linije, umesto na bol (loptu) startovao na telo Reja Parloura i dosuđen je slobodan udarac u korist Arsenala. Sjajno je centrirao Francuz Emanuel Peti, lopta je letela ka daljoj stativi i usledio je dokaz da i muzika utiče na fudbal.
Na pet metara od gola su u vazdušni duel ušli Slaven Bilić i Toni Adams, hrvatski internacionalac je glavom uputio udarac ka bližem donjem uglu sopstvenog gola, videlo se da mreži njegovog tima nema spasa, pa je Splićanin, ljubitelj rok muzike, tužno lopti mogao da zapeva narodnjački hit Šabana Šaulića: ’’ odlaziš, odlaziš, rušiš mi sne…’’, istovremeno približivši javi sedmogodišnji san domaćih o osvajanju naslova prvaka države– 1:0 u korist Arsenala.
Pošto družina sa stadiona Hajberi u svojim redovima nije imala vanzemaljce, umesto letećeg tanjira prostor na terenu su osvajali zahvaljujući jednom ’’letećem’’ Holanđaninu. Rezultat svega toga beše promena na semaforu.
Napadač Evertona Piter Bigri je izgubio loptu na centru igrališta, levonogi Mark Overmars ju je prihvatio, krenuo u nezadrživi prodor, njegov pratilac Dejv Votson suviše mek i neodlučan i bivši igrač Ajaksa s 15 metara po zemlji, ispod ruku golmana, Norvežanina Tomasa Mirea, nekako pogađa metu, tako da je lala posađena u šampionsku baštu Tobdžija. U 26. minutu igre Arsenal dospeva nadomak pehara – 2:0.
Da je Majkl Bol znao da će mu u ovom meču biti namenjena uloga tragičara, verovatno bi svoje prezime promenio u Arou (strela), jer se ’’razveo’’ od lopte tog prolećnog dana.
Na sredini terena mu je presečen pas, lopta se nekoliko metara dalje našla u Overmarsovim nogama, omaleni špic kao da je napunjen strujom dobijenom iz vetrenjače vihorno kreće ka cilju, Dejv Votson, član Kuće slave Norič Sitija, postaje deo ’’kuće strave’’ Evertona, na 25 metara od gola svog saigrača Mirea biva pretrčan, Mark ulazi u kazneni prostor i udarcem sa sedam metara u nivou svoje otadžbine, znači prizemno, lagano pogađa suprotan ugao za tri pogotka prednosti novog prvaka. Arsenal 3 – Everton 0, 57. minut.
Biti odličan trener loše ekipe liči na situaciju u kojoj živiš u izobilju a srce ti je prazno. Takva sudbina je u sezoni 1997/98. zadesila Hauarda Kendala, igračko – trenerskog velikana kluba iz grofovije Mersisajd, najboljeg menadžera engleskog fudbala 1985. i 1987. godine.
Njegovi izabranici su se grčevito borili za opstanak u najvišem rangu takmičenja na Ostrvu, tako da mu je situacija iz 89. minuta donela dodatnu muku – srce još praznije, a duša napunjena brigom.
Dejvid Plat oduzima loptu tamo gde linije i krug dele igralište na dva dela, lopta se odbija do Stiva Boulda, koji šalje dubinski pas ka Adamsu, kapiten Londonaca neometan osvaja prostor, ulazi u šesnaesterac i sa devet metara zahvata loptu odbijenu od zemlje , poput seoskog kabadahije koji razbija kafanski inventar razornim šutem gađa suprotni ugao, cepa mrežu metar iznad tla za konačnih 4:0 i slavlje na Hajberiju i ’’crveno – belom’’ delu prestonice Ujedinjenog Kraljevstva.
Topovi su gruvali u čast Tobdžija, Everton je, vreme je pokazalo, opstao u ligi.
Nek’ se zna!
