Užasavao sam se likova koji za omiljeni premijerligaški tim kažu „mi“. „Kako smo razbili Totenhem u derbiju severnog Londona“, „Najtrofejniji smo klub u Engleskoj iako Mančester junajted ima više domaćih titula“… Pa valjda moraš najpre da imaš neki domaći tim koji ti je u srcu. Nije bitno da li je to Zvezda, Partizan ili neki treći.
Piše: Emir Selmani
Uostalom, kakav si navijač ako nisi otišao da uživo gledaš svoj klub, pitao sam se. Trajalo je to duže od jedne decenije. Silom prilika i zahvaljujući pokretaču ovog sajta, dobio sam šansu da radim u jednim beogradskim novinama.
Pomislih – odlično, bar ne moram više da plaćam da bih gledao onakav fudbal, sad mogu u ložu kao gospodin. Oduševljenje je trajalo koliko i radost sera Aleksa Fergusona u poslednjem kolu sezone 2011/12, kada je shvatio da Siti u 90. minutu gubi od Kvins Park Rendžersa. Uz ložu došla su i nova saznanja.
Najveći srpski klubovi obična su propala javna preduzeća koja služe da partije na vlasti izmuzu i poslednji evro dozvoljenog minusa. Od raspodele partijskih karata zavisi i struktura unutar kluba, ako jedni odaberu JNA, drugima ostaje Marakana, i obrnuto.
Taksisti, vlasnici kafića, ilegalnih kladionica… Zamislite takve ljude na čelu oba Mančestera, Čelsija, Liverpula.
Njihova tiranija traje taman toliko da danas njihovi timovi moraju da strepe od Islanđana i Jermena, ispadaju od Iraca, Slovaka, Bugara.
Brzo je nestalo moje „mi“. Postalo je svejedno. Nebitno je za koga navijate u srpskom fudbalu. Gledati ga besmisleno je. Dokle god su šibicari i partijski izaslanici na njegovom čelu.
Ostanite u fotelji i bojkotujte stadion. Vikendom uz Sportklub ispratite Engleze. Što vam promakne, pogledajte na ovom sajtu.
Čelsi je favorit, Totenhem nikad jači (a bez Bejla), Junajted unapred (nepravedno?) otpisan, a Liverpul odličan. Na dnu će ponovo biti pakleno. Ili će me svi oni potpuno demantovati. Ako i hoće, to se neće desiti jer je britanski premijer tako naredio. Da imaju prvog potpremijera, on bi možda i pokušao.
Ostaje mi samo da se nadam da će menadžer meni omiljenog tima konačno platiti novac za nekog igrača. Možda se uzdigne bar moje englesko „mi“. I na kraju, molim sve one koje sam kritikovao da mi oproste. Postao sam jedan od njih.
Док су старије генерације имале прилику да на ТВ-у гледају евентуално финале ФА Купа и можда две-три текме у сезони, ми сада можемо да гледамо сваку текму. Такође, док су старије генерације гледале Звезду како хара Европом, ми данас гледамо…нећемо о томе. Али то ‘ми’ је скроз оправдано. Мада, знаш како то иде, један тим волиш, за друге навијаш. А нисмо ми криви што су тимови које волимо постали оличење аматеризма и неспособности. Од ‘управе до голмана’.