On je jedan od dobrih momaka modernog fudbala – inteligentan, iskren, zanimljiv, svestan svojih kvaliteta. Uvek s obe noge na zemlji. Neko će reći i svetao primer u svoj fudbalskoj robotizaciji koja nas okružuje. On je Piter Krauč i napisao je knjigu.
Čini se, onako na prvih nekoliko redova – zanimljivu knjigu. Kaže da prošao sve. Igrao za velike klubove, za reprezentaciju, osetio čari Mundijala i najvećih trofeja. Video kako se fudbal menja u poslednjih 20 godina. Doživeo je ono bleštavilo kom teže svi ti mladi momci koji započinju da se bave fudbalom. Novac, dobri automobili, najlepše devojke…
- Pogledajte i Piter Krauč – Jedini od svoje vrste
Smatra Piter Krauč da jako dobro zna kako sve to funkcioniše pa je rešio da neka svoja iskustva stavi na papir. Ko zna, možda nekim novim klincima bude i od koristi. Recimo, taj njegov prvi susret sa svojim idolom. Bolan susret. I susret prosvetljenja. Tada je, kako sam kaže, shvatio da je postao jedna obična sisica. A to nikako nije želeo da postane pre nego što su mu “šuške” napunile džepove, a lude cifre bankovne račune.
My barca medical is taking ages today . Just enough time to tell you to preorder my book ! One month till its release 😉 https://t.co/621hqvWL1F pic.twitter.com/qT9nG4tv2A
— Peter Crouch (@petercrouch) August 9, 2018
***
Imam 24 godine i upravo me je kupio vladajući šampion Evrope Liverpul. Kupio sam Aston Martin. Vozim se ulicama Mančestera. Spuštena stakla, naočare za sunce, lakat na prozoru i upravljanje s dva prsta. Muzika trešti. A ja čak i ne volim glasnu muziku. Nisam siguran ni da mi sviđa ovaj auto. Neki tihi glas u meni govori da Aston Martin nije za mene, ali jedan jači glas vrišti da sam reprezentativac Engleske i napadač Liverpula! Stara pravila više ne važe… Tihi glas: Piter, nikada nisi izgledao jadnije, sisice. I glas koji preovladava: Piter, nikada nisi bio više kul.
I tako, krstarim okolo pokušavajući da sebe ubedim kako izgledam kao Stiv Mekvin ili Danijel Krejg, ignorušići starog Pitera koji mi govori da sam postao sve što sam se zakleo da neću biti ako uspem u fudbalu. Odjednom, na semaforu pored mene Roj Kin! Razumećete moju vibraciju. Kakav čovek, kakav igrač, koliko titula… Srce Mančester Junjateda. Sad smo isti nivo. Ista liga. Zar ne, Roj? Razmišljam u sebi. On se na tren okreće ka meni, zgužva lice, gnusno me pogleda i odmahne glavom. Zamrnuo sam se. Osmeh mi je skliznuo sa lica. Ostao sam zakopan s ručnom kočnicom u rukama: O moj bože, postao sam jedna od onih sisica.
Idućeg dana odmah sam prodao Aston Martin. Izgubio sam 25.000 funti, ali osećao sam se srećno. Sve zbog Roja Kina kao moje odsutne savesti, kao duhovnog vodiča za mlade fudbalere… Taj trenutak na semaforu bio je najbolja stvar koja mi se dogodila u životu. Da sam zadržao taj auto svakog dana bih sebe sve više mrzeo. Nisam shvatio koliko sam brzo stigao do vrha. Sada iste stvari vidim na nekim momcima koji nadolaze. Taj jedan jedini pogled Roja Kina bio je prekretnica za mene. Sišao sam na zemlju. Hvala ti, Roj. A možda tada nije ni znao ko sam. Možda je samo mislio – to je još jedna u nizu sisica. A ko bi smeo da se raspravlja s njim?
***
Robot? Ta proslava je bila instinktivna. Sven Goran Erikson me je želeo u reprezentaciji zbog mojih golova i proslava. U vreme kada je bilo mnogo negativnih komentara vezanih za nacionalni tim mislio je da će tako ljudima vratiti osmehe na lica. “Nastavi to da radiš”, govorio mi je.
How will you be celebrating if we win today . This is me #McDelivery #ad #TripleD @McDonaldsUK pic.twitter.com/xtQiwOlpKi
— Peter Crouch (@petercrouch) June 24, 2018
Nikada pre to nisam radio na utakmicama. Samo nekoliko puta kada sam bio pijan sa društvom, uključujući i jednu veliku žurku Dejvida Bekama. “Krauči, moraš to da uradiš na meču”, rekli su mi. Nisam verovao ni da ću igrati, a ne da ću postići gol. Prihvatio sam i to se dogodilo. Posle ću “robota” ponavljati iza zatvorenih vrata. Kada su to tražili od mene u dečijoj bolnici u Stouku ili za princa Vilijema kad je posetio reprezentaciju. Kada sam postigao het-trik za Englesku nisam tako slavio. Samo besan udarac u vazduh. Stiv Meklaren mi je prišao i putao me: Šta si, dođavola, uradio s robotom?! Rekao sam mu da se to više neće ponoviti. Osim u nekim pijanim noćima i za moj 100. gol u Premijer ligi…
***
Džermejn Penant bio je u Stouku već nekoliko sedmica kada je dobio poziv iz svog prethodnog kluba Saragose. Pitali su ga da li zna da je ispred železničke stanice zaboravio svoj automobil – Porše?! Samo fudbaler može da zaboravi da mu nedostaje Porše. Naročito ako mu je još i ime ispisano na tablicama. Sumnjam da je tog dana kada je odlazio, uspeo da uhvati voz…
Jednom, izašao sam sa klupskim drugovima iz noćnog kluba i vidimo ispred našu veliku zvezdu Penanta kako leži na Ferariju i čeka devojke da izađu. Nemam pojma koliko dugo je čekao… Znam samo da to čak nije bio njegov auto, već ga iznajmio samo kako bi se pokazao i parkirao tu ispred kluba. Ne znam da li je to palilo kod devojaka…
***
Tetovaže su nekada bile odraz buntovništva. Trebalo je da vas učine drugačijim. Sada su drugačiji oni koji ih nemaju. Toliko su popularne da ih čak ne primećujete na ljudima. Sa njima postajete isti kao i svaki drugi igrač. Bivši igrač Aston Vile Džon Kerju želeo je da svoju životnu filozofiju oslika na vratu. Trebalo je da piše: “Moj život, moja pravila”. Znate šta je ispalo, kako se to prevodilo? “Moj život, moja menstruacija”. To može da se dogodi samo fudbaleru. Sa tetovažama ljudi žele da skrenu pažnju na neki deo svog tela. Tako neko ima jak biceps, pa želi da istakne. Ili neki drugi deo… Na koji deo tela ja da skrenem pažnju?
***
Kristijano Ronaldo? Rio Ferdinand nam je pričao o tome kako bi Ronaldo stajao ispred ogledala u svlačionici, potpuno nag, i provlačeći ruku kroz kosu govorio: Vau, tako sam lep. Saigrači su ga onda zadirkivali: Kako god, Leo Mesi je bolji igrač od tebe. On bi onda samo slegnuo ramenima i nastavio da se divi sebi: O da, ali Mesi ne izgleda ovako…
Postojao je jedan mračan period i Stouku. Bilo je to tokom 2013. godine. Mati Eterington je pronašao svoju novu kožnu jaknu u WC šolji. Odlučio je da se osveti tako što je uzeo buđave riblje iznutrice i stavio ih u cipele i automobili Džona Voltersa, koji se sumnjičio za nedelo sa jaknom. Volters je odgovorio tako što je od lokalnog mesara kupio krvavu svinjsku glavu, umotao je Matijeve farmerke i strpao u njegov ormarić. Mati je to pronašao i “prosledio” do garderobe Glena Vilana. Vilan je slučajno farmerke prebacio u ormarić Kenvajna Džonsa, nije znao o čemu se radi. Ovaj je izgubio razum i ciglom razlupao Vilanov automobil…
***
Benoa Asu Ekoto. Čuli ste za čoveka koji nije voleo fudbal. Bili smo jedno vreme zajedno u Totenhemu. U 15.30 u subotu on nije znao protiv koga igramo u 16.00. Ali Benoa, pričali smo o tome tokom čitave nedelje… Nije vredelo. Nije ga zanimalo. Hrana fudbalera? Testenine, piletina bez sosa i tako 20 godina unazad. Benoa je u torbi uvek imao kroasan, toplu čokoladu, dva čipsa i koka kolu. I uvek je bio u odličnoj formi. Onaj oporavak u ledu? Nikada! Govorio je da mu je previše hladno…
***
Kada sam potpisao za Liverpul odseo sam u hotelu neko vreme. Na recepciji je bila devojka koja je izgledala baš dobro. Nisam mogao da verujem da mi se sve vreme smeši. Na treningu, kažem momcima kako je lepa i da izgleda imam šanse. Džejmi Karager je pozvao nekoliko starijih igrača: Reci im ponovo, Krauči: I ja kažem: “Sad je sve na meni. Gorim”. Oni me opet ispituju, kako izgleda? “Neverovatno. Tamna kosa, španski izgled. Tu sam, imam šanse”. Ispostavilo se na kraju da je to žena Ćabija Alonsa. Radila je pomalo tu na recepciji kako bi uvežbala jezik, a oni svi to znali…
***
Možda se sećate perioda u Liverpulu kada je Rafa Benitez počeo da nosi kožnu jaknu. Postojala je neka teorija među nama igračima da želi da se takmiči u modi sa Murinjom. A Murinjo je u to vreme bio prva zvezda u Premijer ligi. U suštini, Rafa nije voleo kožnu jaknu, to nije bio on, nego ga je supruga naterala da je nosi. Za Božić, dok smo otvarali poklone, njegovo lice je izgledalo uništeno kada je video šta sam mu kupio. Iz kutije je izvadio novu kožnu jaknu i biografiju Žozea Murinja. Videlo se da je bio uvređen. Nisam mu, sve do sad, rekao da je to bilo od mene. Izvini, Rafa…
***
U Portsmutu sam upoznao Sola Kembela. Masirao bi se dva sata pre treninga. Imali smo dva masera i obojica su radila na njemu. Jedan samo za one ogromne noge, drugi za sve ostalo. Dok bismo prolazili pored njega izlazeći na teren kroz šalu smo umeli da ga upitamo: “Ima li neke šanse za nas, Sol”? On samo blago podigne glavu i promrmlja: “Kada budete imali 70 utakmica za reprezentaciju Engleske onda dođite i ponovo me to pitajte”.
Piter Krauč i knjiga “Kako je biti fudbaler“…
Jedinstven tip, zar ne?
Preuzeto sa Mozzart sporta
*****
Leave a Reply