Da li ste čuli za Žan-Mark Bosmana (Jean-Marc Bosman)? Možda ne za njegovo ime ali u svakom prelaznom roku je vrlo često upotrebljavano prezime “Bosman” u vezi sa transferima.
Bosman je bio relativno nepoznati fudbaler, ali je imao mnogo veći uticaj na fudbal nego bilo koji igrač ili menadžer. Ovaj slučaj na belgijskom sudu devedesetih je promenio fudbal zauvek, i kako je prelazni rok u toku, dobro je znati kako je došlo do toga. Jer svako ko je igrao Menadžera, uvek se pitao ko je taj „Bosman“.
Bosman je 1990. tražio novi klub jer mu je istekao ugovor sa njegovim klubom FK Lijež i hteo je da pređe u francuski klub Dankirk (Dunkirk). Kako bi ga sprečili da napusti Lijež, postavili su ogromnu otkupnu cenu, čime su isključili mogućnost da ga Dankirk dovede.
Pre nego što je “Bosmanovo pravilo” stupilo na snagu, igrači su mogli da prelaze iz jednog u drugi klub ako se oba kluba dogovore, što je u suštini slučaj i danas, ali sa razlikom da se to odnosi i na igrače koji nisu više pod ugovorom sa bivšim klubom. To ima za posledicu da se još uvek mora platiti za igrače koji su bez ugovora. U periodu pre Bosmanovog pravila postojala su i ograničenja koja se tiču stranih igrača.
Čovek koji je fudbalere pretvorio u milionere je doživeo sasvim suprotnu sudbinu, jer on živi nesrećnim i depresivnim životom, bez luksuza, sa antidepresivima i bitkom protiv alkoholizma. Čovek koji se borio da promeni fudbal, sada se bori samo da ostane trezan.
Ugovor Žan-Mark Bosmana sa Liježom je istekao 1990. i oni ne samo što mu nisu dozvolili da napusti klub, već su mu smanjili platu dok je bio povređen i terali ga da igra za rezervni tim, pa čak i za omladince. Bosman je presavio tabak i izneo svoj slučaj na Evropskom sudu pravde, tvrdeći da kao građanin Evropske Unije ima pravo na „slobodu kretanja“ unutar EU u potrazi za poslom.
Bosman je predložio da tadašnji transfer sistem mora da se promeni tako da se omogući igračima kojima je istekao ugovor da pređu u drugi klub sa naknadom koja mora biti plaćena. Sud je odlučio u korist Bosmana 1995. i tada su donešene dve glavne odluke:
-
postalo je nezakonito menjati cenu transfera za igrače kojima je istekao ugovor koji prelaze u drugi klub u okviru EU,
-
„Sistem kvota“ koji se odnosi na to koliko stranih igrača može biti u klubovima je u potpunosti promenjen, i od tad je dozvoljeno dovođenje stranih igrača iz zemalja EU koliko je klubu potrebno.
I od tada, moderni fudbal se promenio zauvek.
Kada je Bosmanovo pravilo potvrđeno na sudu, raspored snaga između kluba i igrača se dramatično promenio u korist igrača. Sada kada igrači mogu otići kada im istekne ugovor bez nadoknade, klubovi im nude bogatije i duže ugovore da bi ih zadržali, što je loše jer se svake godine probijaju granice novca koji se nudi.
Bosmanovo pravilo je uticalo i na manje klubove. Kako je nedostatak novca veći u nižim ligama, retko se može desiti da klub može da zadrži talentovanog igrača na duže staze, što znači da veći klubovi mogu iskoristiti situaciju da dovedu velike talente za malo para ili čak besplatno.
Igrači kojima je istekao ugovor su traženiji od strane menadžera koji gledaju da uštede budžet kluba, ali kako nije potreban novac za transfer, igrači mogu tražiti veće plate, što je najčešći slučaj.
Ne želim da je sve što sam uradio u životu bude za džabe. Srećan sam što fudbaleri zarađuju veliki novac. Nisam ljubomoran. Ja sam žrtvovao svoju karijeru da evropski igrači ne bi radili kao robovi. Samo bih voleo da mi se oda priznanje. – Žan-Mark Bosman
Možda najbolji “veliki” primer da su igrači, ili tačnije menadžeri, zbog Bosmanovog pravila preuzeli moć u odnosu na klubove je Vejn Runi. Pre nekoliko godina pojavile su se priče da Runi želi da napusti Junajted, jer mu je isticao ugovor a nije bio zadovoljan novim ponuđenim. Mančester je bio sateran u ćošak od strane Runija, odnosno njegovog menadžera Pola Stretforda, što je tada izjavio Aleks Ferguson. Epilog je da je Runi tada potpisao novi petogodišnji ugovor samo nekoliko dana nakon što je najavio da odlazi iz kluba, a sve zbog pritiska da bi otišao na leto bez nadoknade.
Iako se smatra da Bosmanovo pravilo ima negativne i loše uticaje na fudbal, neki klubovi su odradili sjajne poslove uz pomoć njega.
Prelazak Gerija MekAlistera u Liverpul i Sola Kembela u Arsenal su dva takva primera.
MekAlister je bio jedno od najboljih transfera Ulijea, i iako je bio u poznim igračkim godinama, Geri je bio jedan od bolji igrača u Liverpulu.
U drugom slučaju, Kembel je bio učesnik kontroverznog prelaska u Arsenal iz gradskog rivala Totenhema uz pomoć ovog pravila, ali je takođe i među najuspešnijim jer je bio deo generacije „Nepobedivih“. Još jedna prednost dovođenja igrača na taj način je da ako se ispostavi da ste pogrešili, bar niste potrošili milione na transfer.
A šta se desilo sa Žan-Mark Bosmanom?
Čovek koji je fudbalere pretvorio u milionere je doživeo sasvim suprotnu sudbinu, jer on živi nesrećnim i depresivnim životom, bez luksuza, sa antidepresivima i bitkom protiv alkoholizma. Čovek koji se borio da promeni fudbal, sada se bori samo da ostane trezan.
Pokrenuo je liniju majci sa natpisom povezanim sa Bosmanovim pravilom, u nadi da će mu igrači koji su zaradili od tog pravila pomoći, ali je prodao samo jednu i to sinu svog advokata. U aprilu 2013. Bosman je osuđen na godinu dana zatvora zbog napada na devojku i njenu kćerku jer su odbili da mu daju piće.
Za svoju borbu on je rekao: „Ne želim da je sve što sam uradio u životu bude za džabe. Srećan sam što fudbaleri zarađuju veliki novac. Nisam ljubomoran. Ja sam žrtvovao svoju karijeru da evropski igrači ne bi radili kao robovi. Samo bih voleo da mi se oda priznanje.
Ljudi znaju za „Bosmanovo pravilo“ ali ne znaju da iza toga stoji čovek koji je sve dao, koji je postao alkoholičar.
Možda je upropastio svoj život, ali je Bosman doprineo da fudbaleri budu poštovani i plaćeni čak i previše. Zbog toga njegova borba treba da bude upamćena, makar njegovo puno ime i prezime – Žan-Mark Bosman.
*****
Dalibor Gavrilović Gavra