Engleska nije Amerika, u fudbalu ne postoje ”trojke”, ali je jedan igrač pre 34 godine umesto kroz obruč ”trojku” pogodio šutirajući pravo u fudbalsku mrežu, iako su njegovom timu na kraju upisana samo dva poena. Tako nešto pošlo je za rukom ljudskoj pojavi skromne internacionalne karijere, preteči čuvenog Ole-Gunara Solšajera, kod nas poznatijem kao Solskjer.
Njegova postojbina nisu, kao što je bio slučaj sa plavokosim ”džokerom” Aleksa Fergusona, bile ski staze i skakaonice, niti je ostajao budan zbog ”belih” noći, a umesto fjordova je kao dete gledao banatsku ravnicu, ali ga to nije sprečilo da učini nešto slično što je često uspevalo norveškom napadaču.
Fudbal na Ostrvu tih godina još nije bio profesionalan u pravom smislu reči, stranih trenera koji su postavljali strategiju ” na gol manje” takođe, igralo se na sve ili ništa, kidisalo iz sve snage, bez pardona – đonom na koleno, glavom o glavu, tipično engleski. Surovo do bola, kao da je inercija rata protiv Argentine iz prethodne godine još uvek ostala toliko jaka da se ”primila” i na zelenom pravougaoniku ”Mejn rouda”. Eto, čak je i stadion kluba koji predstavlja žitelje Mančestera bio drugačiji u odnosu na sadašnji.
U to vreme bogati šeici još uvek nisu bili očarani fudbalom, ”Etihad” nije bio u planu, pa je mlađi brat mančesterskog fudbala, Siti, do poslednjeg trenutka šetao po oštroj ivici zone opstanka u elitnom rangu engleskog fudbala.
Čuveni Alfred Hičkok više nije hodio zemljom, ali je, po svemu sudeći, njegov probuđeni duh režirao završetak sezone 1982/83, tako da je završnica sezone bila za infarkt.
Dvostruki šampion Engleske, osvajač evropskog trofeja (Kup kupova 1970.) dočekao je u poslednjem kolu šampionata maleni Luton taun, klub iz istoimenog gradića u Bedforšajru. Jedno jedino finale FA kupa bilo je sve čime se gostujući klub mogao pohvaliti do tog momenta.
Na klupi gostiju, u narandžasto – crnom dresu, sedeo je mladić čije je ime pragmatičnim Englezima bilo predugačko za izgovor, pa su ga u svom maniru skratili u Radi. Prezime mu nisu ”dirali”, i za njih je bio Antić. Tekla je treća godina njegovog staža u klubu, a ništa spektakularno se nije dešavalo od trenutka kad je došao.
Utakmica kao i svaka u kojoj se davljenik hvata za slamku spasa, u ovom slučaju su dvojica pokušavala istovremeno da se sačuvaju od potonuća, a mesta je bilo samo za jednog.
Domaćin kao domaći, pa još i takmac s većim pedigreom, imao je inicijativu, navaljivao na gol gostiju.
Strepeli su gostujući navijači stišnjeni u ograđeni prostor predviđen za njih, pošto su ograde u to vreme bile normalna pojava na stadionima širom Velike Britanije. Kao zatvotrenici koji čekaju oslobađajuću presudu i trenutak slavlja, čekali su da se situacija na terenu okrene u korist njihovih ljubimaca.
Preko 42.000 ljudi svedočilo je o ovom ljutom boju, ređali su se uzdasi, dizalo na noge kako bi se bolje videla izgledna prilika za gol, skakalo u želji da lopta pređe tu čudesnu belu liniju dugu 7, 32 metra. No, ta omiljena okrugla igračka većine dečaka nije slušala, odbijala je da se otkotrlja tamo gde su svi na stadionu želeli. Razlika je bila u tome što su pristalice ”plavih” sanjale da ona bude smeštena u mrežu Lutona, a ”saporteri” njihovog protivnika da se ”bubamara” zakoprca iza leđa domaćeg golmana.
Vreme je teklo i brzo i sporo, neki su imali osećaj da minut traje večno, posebno kad je pred golom onog koga su podržavali bila napeta situacija.
I tako sve do 86. minuta. Sve češće se gledalo na sat. Razlika je bila u tome što su s jedne strane priželjkivali skori kraj, a s druge koji sekund produžetka, Lopta je došla u posed ”šeširdžija” na polovini igrališta koji je pripadao Mančesteru. U trenutku se činilo da će promeniti posed. Uspeli su ”narandžasto-crni” da je zadrže u svojim nogama. Oštar start igrača Sitija nije bio dovoljan da sudija zaustavi igru. Na sreću Antićevih saigrača se to nije dogodilo.
Pogledajte i: Slučaj Džimija Glasa ili kako postati legenda kluba u kome si odigrao samo tri utakmice
Akcija je nastavljena po desnoj strani. Nije obećavala ništa veliko. Prvi centaršut lako je neutralisala odbrana domaćih. Kontra je izostala, jer se lopta vratila napadačkoj ekipi. Ponovo je usledio centaršut. Gužva u visini ”peterca”, trojica igrača u plavim dresovima i jedan u šarenom. Čuvar mreže istrčava i boksuje loptu. Ona leti do ivice kaznenog prostora. I tad vreme staje. Zaustavlja se i dah, ljudi s plavim obeležjima na tribinama zatvaraju oči, ovi drugi ih širom otvaraju. Zašto? Zato što se okruglo čudo sve više približava igraču gostujuće ekipe… Hamlet se preselio u Mančester. Biti ili ne biti.
Ne časeći časa ”rezervista” Lutona šalje loptu prema golu i ona odseda u donjem desnom uglu golmana Sitija.
Šok na obe klupe!
Televizijski komentator urla. Sezona je dobila junaka. Radi Antić se upisao u istoriju. Njegov menadžer, Dejvid Plit, ne zna gde se nalazi. Tumara prema klupi, pa ka terenu. Radomir je u zagrljaju saigrača. Koji minut posle na travi. Ubrzo se čuje zvižduk glavog sudije. Suze se slivaju na lice, s tim što ”građani” plaču od tuge, a gosti od sreće. Plit se pretvara u sprintera, uleće u teren poput vihora. Prvenstvo je završeno. Luton je in – ostao je u eliti, Siti je aut-ostalo mu je da spakuje prvoligaške kofere.”Građani” tog 14. maja nisu uspeli da nakrive šešir.
Radomir je ser, heroj, sve loše partije su zaboravljene. Sećanje je ostalo…
Meč uzbudljiviji od filma
-
Poslednja utakmica u sezoni 1982/1983
-
Mančester siti i Luton taun se u međusobnom duelu direktno bore za opstanak
-
Bez golova do same završnice
-
Atmosfera je krajnje napeta
-
Radomir Antić ulazi sa klupe u 64. minutu
-
Radomir Antić postiže gol za opstanak u 86. minutu
*****
Dragan Stojić
