Menadžer Totenhema Andre Viljaš-Boaš kritikovao je svog iskusnijeg kolegu iz Hala Stiva Brusa zbog taktike.
Naime, njihovi timovi su se ove nedelje sastali već dva puta i Totenhem je oba puta pobedio. Najpre u Premijer ligi, a zatim i u Liga kupu. Ali portugalskom menadžeru smeta defanzivan pristup igri koji je Brusova ekipa demonstrirala u tim mečevima.
“Pevci” su, poneseni solidnim startom sezone, punom kasom i velikim igračkim kadrom, već umislili da su nekakvi virtuozi. Viljaš-Boaš, školovan trener, koji je sa tek napunjenih dvadeset godina imao sreće da bude selektor neke državice, bi želeo da se protivnički igrači malo više razmaknu i dozvole njegovim momcima da igraju lepršavo. A ovi neće, jer su tek upali u Premijer ligu i ne žele da je napuste. Poučeni su primerom Jana Holoveja, koji je svoje timove puštao da napadnu mnogo jačeg protivnika. Zato su ga neutralni ljubitelji engleskog fudbala obožavali. Ali gazde klubova nisu, jer je ređao poraze.
Fudbaler Totenhema Musa Dembele se požalio na dimenzije terena, objasnivši da je “Vajt hart lejn” među manjim igralištima, pa kad neko igra “bunker”, teško je proći.
A šta drugo može Stiv Brus? On nema romantičan pogled na fudbal, jer je bio defanzivac. Sudbina mu nije otvorila put kao Viljaš-Boašu da niotkuda postane menadžer Čelsija. Nikad nije vodio ni jedan veliki klub. Nije naročito uspešan, ali nekim čudom je uvek dobijao posao. Uprska u jednom timu, pozovu ga u drugi. U takvim okolnostima čovek prihvati moto “važno je da ne izgubimo”. Naročito u gostima i naročito protiv favorita.
A kako da ne izgubiš kad imaš gomilu igrača koji su do onomad igrali u drugoj ligi? Tako što se organizovano braniš. Nekad se odbraniš, nekad ne.
Na Brusovu stranu je stao pogodite ko. Čovek koji je patentirao formaciju 4-6-0. Čovek čiji su timovi vazda igrali defanzivno i prljavo. Čovek koga zovemo Veliki Sem – Sem Olardajs. On je, sa svojim timom bez napadača, na sred “Vajt hart lejna” pobedio 3-0 pre nekoliko nedelja. Olardajs poručuje mladom kolegi rivalskog kluba da se i Totenhem brani kad igra protiv jačih ekipa.
Nije sramota braniti se, nego ne truditi se. Hal se trudio da ostane neporažen tako što je hteo da odbije napade protivnika i to nije ništa loše. A ekipe koja želi tri boda umesto jednog mora da pronađe način da postigne gol, a ne da se žali na protivnika.
Fudbal ne bi bio najlepša igra na svetu kad bi sve bilo tako jednostavno – jurcaš napred, pa ko pogodi više puta pobedio je. Gde je tu ona strepnja kad ti treba gol, a protivnički igrači ti se bacaju pod noge, podmeću se pred tvoj šut, zbijaju se jedan uz drugog i postavljaju odbranu dok ti juriš loptu koju su oni lansirali “u paprat”?
Nikola Stojanović
Leave a Reply