Selfi sa Džonatanom Voltersom

foto: deda Irac, redar

Bio sam u Dablinu sa reprezentacijom Srbije, dobismo te nejake Irce (0:1). Mislim da mi je to bila tek druga pobeda sa svih putovanja (nije me bilo od početka ovih kvalifikacija) sa „orlovima“ u poslednjih pet godina. Obe u Dablinu. Rekoh Vladimiru Stojkoviću pred put – Ne brini, brate, ja dobijam samo u Irskoj, zato sam i poš’o.

Završi se tekma, jedva gledamo na oči , izmrcvareni jer smo izašli iz hotelskih soba osam sati pre meča. U moru ljudi i igrača, mahom Iraca jer se slavlje u našoj svlačionici neobično odužilo, izađe dobri Džon Volters. Taman dođe do izlaznih vrata, saleteše ga kamere i TV novinari.  Stajao je tamo dobrih pola sata, ramena su mu se skupljala, gledao je i u pod, ali je na svako pitanje dao odgovor. Mirno i smireno, profesionalno. Nisu ni Irci ništa bolji od nas po tom pitanju, tražili su kapitenovu glavu. Možda su je i dobili, nisam pratio. Samo poređenja radi, strelac jedinog gola na utakmici Aleksandar Kolarov nije ni stao pred srpske medije. Ne mora on to, sve mu je dozvoljeno. Bitno je da se namršti, isturi desnu butinu (da desnu, iako je levak) i da se ručne tetovaže naziru.

Čekao sam da Irci završe kako bih prišao Voltersu, pitao ga par pitanja, uzeo neku rečenicu. Udaviše čoveka, bi mi ga žao, pa ga zamolih samo da napravimo selfi. Nisam poklonik toga, ne znam šta mi bi, možda jer je Džon sve što Premijer liga više nije.

Nostalgičan sam, nedostaje mi liga od pre desetak godina, pre poplave Španaca i kontinentalnih trenera, pre sumanutog trošenja novca na panjeve i izmišljene igrače, naročito Engleze. Sve to srozalo je Premijer ligu (neka se ne uvredi direktor i editor in chief ovog sajta), ako tražite dokaz setite se da je Junajted delovao kao grupa petlića u Superkupu Evrope protiv Reala, ali je je nekako izgubio samo 2:1.

Elem, dođoh nekako do Džonatana, odgovor je bio – Naravno. Nisam verovao svojim šljampavim rukama, polomio sam nekoliko ekrana u poslednjih šest meseci. Zamolih čikicu, redara, da napravi fotku. Gledam ga, muči se, gleda ga i Volters, smeje se. Završi matori, ja pitam jel u redu, reče da. Džon pruža ruku, kažem hvala druže, odovori: Uvek i srećan put.

Pogledam u telefon, deda napravio jednu mutnu fotku i snimak lošeg kvaliteta. Popizdeh u prvi mah, ali na kraju reko, jebi ga, takav je i Volters, nesavršen, ali Volters.

Odabrao sam njega ne zato što je možda najpoznatiji u slabom sastavu Iraca, ne zato što je kapiten, već zato što predstavlja sve ono što volimo u engleskom fudbalu.

Prvi na terenu, hvata nadalovske sprintove na zagrevanju. Uvek jak u duelu, uvek na foru korak ispred čuvara. O sitnim gurkanjima koja nikada nisu faul da ne govorimo. Sa savršenim čitanjem i pregledom igre, ali sa skromnim fudbalskim talentom. Zato ga i volim. Fudbal nije sport za bogove, već za obične ljude. Smrtnike kakav je Džon, koji imaju samo jedan cilj kada izađu na teren.

Da u svakoj sekundi da sve od sebe kao da sutra ne postoji posle tih 90 i kusur minuta. Uvek ću u poređenjima stavljati Ronalda ispred Mesija. Radnike ispred onih koje je bog nagradio talentom. A teško da ćete i danas, čak i kada gazi 34. godinu, na fudbalskom terenu naći većeg radnika i običnog smrtnika od Džona.

Emir Selmani

Obavezno pogledatajte i
Pomozite rad sajta, Jedan šer je dovoljan :)