Bez sumnje jedno od najvećih izraelskih fudbalskih imena i uz Avija Koena, Benajuna i Ben Haima još jedan Izraelac koji se kao trener ili igrač oprobao u Premijer Ligi.
Napominjem “kao trener ili igrač”, jer je tu bilo još nekoliko ljudi iz te zemlje koji su obavljali ili obavljaju neke administrativne poslove, a jedan od njih je i Pini Zahavi, čuveni agent, koji prima zasluge za dolazak svih tih Izraelaca i brojnih zvezda, računajući i Granta, na ostrvo. Zahavi je u poslednjoj deceniji najviše posla obavio u trouglu Vest Hem – Portsmut – Čelsi, pa prosto nije ni čudo kako se Grantova karijera nakon rada u domovini preusmerila na taj put.
Avram Grant spada u one trenere koji nisu imali igračku karijeru, pa mu je to i pomoglo da se brže, već po punoletstvu posveti trenerskom poslu i preuzme Hapoel iz rodne Petah Tikve.
Posle 14 godina rada u mladom timu, preuzeo je seniorski i uspeo klub da uvede u prvu ligu nakon 25 godina igranja u nižim rangovima. Nakon Petah Tikve preuzima Makabi iz Tel – Aviva kog u dva navrata vraća u prvi rang takmičenja (istina da su i finansijski problemi uslovili da se ovaj klub nadje u drugoj ligi) i osvaja domaći kup, dok je sa još jednim izraelskim velikanom, imenjakom iz Haife dva puta bio prvak države. Četiri godine je i bio selektor Izraela, a onda mu sledi selidba u Englesku.
Postavljen je 2006. godine za tehničkog direktora Portsmuta, a naredne godine istu tu funkciju dobija i u Čelsiju.
Vlasnik Portsmuta bio je rusko – izraelski Aleksandar Gajdamak, sin Grantovog prijatelja Arkadija koji je insistirao da Avram dodje u klub. Gde je Gajdamak tu je i Roman Abramovič, koji je videvši Avramovu lojalnost, ponudio Izraealcu mesto sportskog direktora. Naročito zbog toga je bio ljubomoran i trener Žoze Murinjo koji je imao nesuglasice sa vlasnikom Romanom Abramovičem (takodje Zahavijev čovek), jer mu se Grant previše mešao u njegove poslove.
Nakon otkaza u Murinju, kao grom iz vedra neba dolazi vest da je njegov naslednik na mestu trenera upravo Avram Grant.
Brojne kritike navijača su ga dočekale, podrugljivi nadimci, “obični” je jedan od njih plus Murinjove zaostavštine, nimalo lak zadatak nije imao, ali Grant je uspeo da odgovori svemu tome.
Izgledao je kao da nije imao tu harizmu i kao da je čekao samo da rezultati dodju, ali vrlo brzo su ti rezultati i došli. Igrači su pričali kako koristi metode stare 25 godine i kako je skroz drugačiji u odnosu na druge trenere sa kojima su radili:
„Nisam Gospodin posebni, ja sam Gospodin normalni”. Mada moja žena misli da sam poseban.“, rekao je Grant dolaskom na Stamford Bridž.
Čak je i pretnje smrću Izraelac dobijao. Jednom prilikom je čak i trener dok je bio u trening kampu dobio paket sa čudnim belim prahom i porukom u kojoj piše da je prah smrtonosan uz brojne uvrede na račun njega i njegove supruge Zofit koja radi kao TV voditeljka u Izraelu, zbog čega je taj trening kamp u Kobamu bio i zatvoren.
“Avram se nosi sa Žozeovim ‘duhovima’ od kako je došao u Čelsi, ali osvajanje Lige šampiona je nešto što Portugalac nije uspeo da ostvari. Avram je rekao da će tražiti da sada njega zovu Specijalni, ako podigne trofej u Moskvi”, izjavio je jedan od članova stručnog štaba londonskog tima.
Na ne tako lepe načine su navijači “plavaca” iskazivali svoje nezadovoljstvo, ne znajući da će taj čovek klubu doneti ono što su kroz istoriju samo mogli da sanjaju i maštaju o tome. Finale Lige šampiona, prvo u istoriji za Čelsi, setimo se i onog nesrećnog Terijevog penala, čime su sve nade da mogu da pobede Junajted ugašene.
Ta noć je bila “od sjaja, do očaja” za sve navijače londonskog kluba, a sasvim sigurno je taj događaj i nagrada za menadžera godine nešto što se najviše pamti iz Grantovog mandata u ovom klubu, bez obzira što nije preuzeo Murinjov nadimak.
Povratak u Portsmut je naredni korak u njegovoj karijeri, u klub koji se nalazio u veoma lošem stanju, vrlo blizu bankrota, na ivici ispadanja u drugi rang takmičenja (kasnije zbog besparice preseljenje u četvrtu ligu). Nije uspeo Grant u nameri da ih zadrži u društvu najboljih, ali su mu navijači ostali zahvalni zbog toga što je otvoreno pričao svim problemima u kojima se klub nalazio.
Sezonu kasnije ispada i sa Vest Hemom. Karlton Kol, Kevin Nolan, Dejvid Bentli, Skot Parker i ostali su tada igrali za “čekićare”, ali i pored toga su ispali u niži rang, što Grantu navijači ovog tima nikad neće oprostiti. Zbog ovog neuspeha navijači Milvola, najvećeg rivala Vest Hema, napravili su transparent za avion na kojem je pisalo “Avram Grant – legenda Milvola“.
Upravo onaj Pini Zahavi, za kog možemo da kažemo da je “vladar srpskog fudbala” je pronašao novi posao svom klijentu, i to u Partizanu. Navijači beogradskih “crno – belih” nisu mogli da veruju da je takvo ime stiglo u njihov klub, a iz Engleske se javila besna dama, oštrog jezika, potpredsednica Vest Hema Karen Brejdi koja se oglasila putem društvene mreže.
“Probudila sam se u ponedeljak i bila prilično iznenađena. Naš bivši menadžer je dobio posao u beogradskom Partizanu, jednom od najvećih klubova Istočne Evrope. Šta on to ima u sebi da mu klubovi nude posao”, napisala je Brejdi.
Sa Partizanom je osvojio svoj prvi trofej nakon 10 godina, 2012. Superligu Srbije, a u Humskoj se nije previše zadržao, te godine je i napustio klub.
Grant se nakon Partizana ponovo bacio u administraciju i postao tehnički direktor tajlandske Tero Sasane, zatim se ponovo oprobao kao selektor, ovaj put Gane, proveo je tri godine na klupi “crnih zvezda”, a poslednji angažman mu je bio prošle godine u indijskom Nort Ist Junajtedu.
Porodica njegovog oca Meira je pretežno jevrejska, a potiče iz Mlave, iz Poljske. Tokom Holokausta prognani su na Sibir nakon čega je veći deo familije preminuo. Avramov otac odlazi u britanski deo Palestine sa suprotnosti tog vremena i biva uhapšen. Na kraju se seli u Petah Tikvu gde upoznaje buduću suprugu, iračko-jevrejsku imigrantkinju Alizu Nisan. Meirov sin je krajem osamdesetih promenio ime iz “Avraham” u “Avram” i izbacio jedno “a” iz prezimena, tj. iz “Granat” menja svoje prezime u “Grant”, verovatno da bi se prilagodio narodu u kom živi ili da sakrije trag zbog odlaska njegovih najbližih iz Poljske.
Grant je ostao upamćen i po odbijanju da sedi na klupi Vest Hema u meču protiv Stouka na dan najvećeg jevrejskog praznika Jom kipura, koji pada sredinom septembra. Umesto da predvodi ekipu, Grant je 25 sati proveo u hotelskoj sobi, u postu i molitvama. „Taj dan mi mnogo znači, obeležavao sam ga kao dete, a danas ga posvećujem sećanju na svoje roditelje, koji su svašta prošli u životu,” objasnio je.
Stevan Derdić
Leave a Reply