Znači, Mourinho nikad nije izgubio na Bridgeu, a Moyes nikad nije pobedio “veliku četvorku” u gostima. To je i dalje stvar za respect (barem ovo prvo) i dovoljan razlog za strah (ovo drugo).
Piše: CarraGarry tim
Biće dosta duela koji mogu da donesu promenu klime i tih tradicija, a možda se to upravo desiiI danas. A danas je vreme drugačije. Pored svega novog što vidimo u EPL-u, moramo konstantovati da više i ne postoji ta “velika četvorka”. Danas ima više tih “velikih utakmica”. Tim bolje za ligu, tim gore za navijače.
Nedelja je dan koji donosi veliki derbi engleske Premijer lige. Manchester United ide na noge ekipi koja je baš u formi, ekipi Chelsea. Nije sa druge strane Ferguson, znači nije više to baš “onaj duel” koji su imali on i Mourinho. Sad je mirni Moyes protivnik, čovek kojeg je Mourinho počeo još u prošli petak da “proziva” za neke stvari. Moyes nije puno ulazio u “duel”. Psihički rat je počeo davno, a najnovije lukavstvo Specijalnog je ponovno dovođenje Rooneya u vezu sa Čelsijem. Rekao je da će možda Rooney otići na leto. Moyes se složio sa tim. Rekao je da Rooney ide na leto, ali u Brazil. Dodao je Specijalni i da mu je (kao) žao što danas neće igrati pomenuti Rooney i RvP, jer (kao) hteo je da vidi i njih na terenu, voli da igra protiv takvih igrača.
Čitaući između redova, možemo da primetimo da je neverovatno siguran u svoj tim i da je čovek pun samopouzdanja. Jer, pametnom dosta, te reči u nekom prevedenom smislu bi glasile – “ mi ćemo vas da dobijemo kako okreneš, šteta je što vam dva najbolja igrača ne igraju, jer to može da vam da za pravo da kažete posle utakmice da ste oslabljeni bili i da stvari ne bi bile iste da su oni tu”. Ali, znamo svi da je njemu drago što oni ne igraju.
Prvi meč ovih ekipa na Old Traffordu doneo je uspavanku i šahovsku partiju. Dosadan fudbal. Za obično oko. Za premijerligaško oko to je bio sudar koji je morao da se završi nerešenih rezultatom. Zašto? Zato što je to Moyesu bio prvi veliki derbi u koži menadžera “crvenih đavola”, a prvi derbi za Mourinha od kako se vratio u “svoj klub”. Pa ne ide da neko izgubi utakmicu, jer mediji u Engleskoj su baš “prijateljski” nastrojeni prema menadžerima i ekipama kojima ne ide. Ne treba im više od pola sata da te postave na stub srama i da kreiraju sliku luzera. Zato, moraš biti oprezan. Koliko oprezan? Toliko da počneš utakmicu bez klasičnog napadača. Ovo kažemo za Čelsi. U taboru domaćih su i hteli da napadnu. Napali su ali se Čelsi branio onako kako samo on to ume. I prošlo je 90 minuta i nadoknada i moglo je da se igra još pet sati, ništa se ne bi promenilo. Ostalo bi nerešeno.
Danas će stvari biti drugačije. Garry se plaši poraza. Ne veruje da njegov tim (onako navijački “ne veruje”) može do pobede. Ni do nerešenog. A u dubini duše priželjkuje pobedu, naravno. “Nema ko ga da gol za nas” kaže. “Ni Roo ni RvP nisu tu, jedino Welbeck ali ..” nederečeno je nastavio. “Nemamo sredinu, Carrick sam ne može mnogo, Cleverly ko muva bez glave, uvek daje loptu nazad, Valencia po strani istrči i onda stane, posle povrede nije više isti igrač, Evre nema u odbrani nigde, Vidić u godinama, Kagawa slabašan, Felaini povređen, neuklopljen u ekipu, haos. Jedino Rafael, Januzaj i, eto,Welbeck nešto igraju. Vratio nam se i Flečer. De Gea brani ali kad ga ovi ostave na cedilu, ne može ni on da nas spasava. Dobiće nas Čelsi, brate, jači su i igraju kući, šta da se radi” završi Garry.
Mada #MoyesOut nije haštag koji on koristi, za razliku od mnogih. Je l’ se sećate nekad da su navijači Mančestera bili ovakvi pesimisti? Toliko neverovanja u svoju ekipu, a to je ekipa koja je prošle sezone bila šampion Premijer lige. Šampion je prošle sezone takođe imaju partije gde su igrali ispod očekivanja, ali jedna monumentalna razlika (osim promene Ferguson-Moyes) je ta da su tad imali periode loše igre i loših utakmica, ali imali su povoljan rezultat. Znali su da puste protivnika da igra, da ih razvlači i da deluje da je bolji, a onda malo dodaju gas u jednom ili drugom poluvremenu, postignu dva ili tri gola i onda opet loptu daju protivniku i puste ga da misli da je bolji. Protivnik “bolji” , United broji bodove i na kraju se popne na vrh.
Danas protivnik stvarno zna da bude bolji od Uniteda. I slika deluje nestvarno. Već ove sezona su srušili dosta rekorda koje je era Fergusona donela na Old Trafford. Onih rekorda za pohvalu. I sve ovo znaju i oni koji se ne razumeju toliko u premijerligaški fudbal, a kako li je tek onima koji prate to već duže vreme. Iz svega ovoga, izvlači se (opravdan) razlog straha navijača MU-a od utakmice sa Čelsijem. A zašto ja ( u potpisu – Carra, navijač Liverpoola, zakletog protivnika ekipe sa Old Trafforda imam simptatije prema Moyesu i Mančesteru) imam utisak da će danas da se desi nešto drugačije? Kao navijač Liverpoola, rastao sam uz ekipu koja nije bila šampion nikad, nikad nisam osetio slast osvajanja Premijer lige, moje oči nisu gledale titule i pehar, pobedničko postolje i slavlja. Svi navijači (kad kažem navijači, stvarno mislim navijači jer, jesmo mi daleko od Engleske i Premijer lige ali volimo svoje klubove i doživljavamo uspone i padove tima kao svoje uspone i padove. Nemamo svi te pare da možemo sebi da priuštimo put do Anfielda ,Old Trafforda, Bridgea ili Emirata, ali možemo da se trudimo da pratimo svaku utakmicu, da slobodno vreme koristimo razmišljajući o klubu, moleći Boga za pomoć u situaciji kad nam ne ide. Dakle, mi se molimo Bogu da pomogne našem klubu, to govori dovoljno), dakle svi ovdašnji navijači klubova u EPL-u su počeli onda kad su ekipe počele da osvajaju nešto.
[pullquote]Ali Čelsi vs Mančester. New Power vs Old school. Niz bez poraza vs niz bez pobede. 11 vs 11. To je sve što je bitno. Očekujemo tvrdu utakmicu, očekujemo dominaciju plavih na sredini, njihov posed lopte, očekujemo kontre đavola, očekujemo Januzaja i Welbecka, očekujemo Hazarda i Oscara.[/pullquote]
Moj stari dobri Garry, čovek sa kojim sam porastao, navijač je Mančestera od kako smo počeli da se interesujemo za fudbal. A počeli smo sa nepunih 10 godina. Tad je Beckham bio ikona na Old Traffordu, Mančester suvereni vladar a moj stari dobri Garry uz njih rastao u navijača. I ja to naravno poštujem. I dan danas. Moj put je bio drugačiji. Owen je tresao mreže, daleko od prvog mesta, Gerrard se pojavio i učio od Marfija, Mekalistera, Carragher davao autogolove ali nikad mu zamerili nismo, legenda je to. Klub se mučio, na trenutke bi zabljesnuo a onda opet neki pad i tako u krug. Međutim, srce mi je bilo već “kupljeno”. Nisam video titule od rođenja, Gerrard mi već ima 33.godine, Anfiled mi je malo utihnuo, ali Liverbird je deo mene i emocija prema njemu je nešto što se običnim rečima ne da objasniti. 2005. Preokret protiv Milana u Istanbulu je najbolji trenutak u mom životu. Tad sam drugi put zaplakao od sreće, one čiste sreće, prvi put je bilo kad mi se rodio brat. (Nevezano za fudbal ali vezano za emociju.) Zato razumem kroz šta prolaze sad navijači Mančestera. Sila u fudbalu, strah i trepet i dugogodišnji sinonim šampiona, muku muči i tavori na sredini. Nešto slično ste već videli. Vidite. Evo, godinama već.
Vratiću se na današnji duel, ali tekst koji je morao biti napisan pre nego se opet dohvatimo priče o današnjem derbiju signalizira zašto današnja utakmica nije samo borba za bodove. Moyes više ne brine da li će izgubiti utakmicu, on više brine kako će igrači odigrati. Brine može li da ih motiviše. Stiče se utisak da je Čelsi već dobio utakmicu. Stiče se utisak da Moyesa nema snagu da pogura svoj tim napred. Stiče se utisak da nema ko da da gol Čehu. I to je sve na papiru. A tu je glavna fora! Jedanaest igrača u plavom vs 11 igrača u crvenom. Prejaka sredina plavih protiv sredine koje nema u crvenom. Torres, Eto, Demba Ba i Šurle vs neigranja Rooneya i Rvp. Hazard hazarder vs istrošenih Vidića i možda Ferdinanda.
Ali Čelsi vs Mančester. New Power vs Old school. Niz bez poraza vs niz bez pobede. 11 vs 11. To je sve što je bitno. Očekujemo tvrdu utakmicu, očekujemo dominaciju plavih na sredini, njihov posed lopte, očekujemo kontre đavola, očekujemo Januzaja i Welbecka, očekujemo Hazarda i Oscara. Napadi Mančestera biće po bokovima, napadi Čelsija biće više usmereni na sredinu. Očekujemo rotaciju ekipa “Special one”-a i sigurnu, spremnu partiju “Chosen One”-a. Biće to dobar duel. Jaka utakmica. Obe ekipe će da igraju. Ne otpisujte goste tek tako. Oni nemaju toliko da izgube koliko su imali na početku. Sad više nema žaljenja svoje situacije. Sad je vreme da se igra, sad je vreme da se krene na sve ili na ništa. Eventualni poraz Moyesa neće uzburkati duhove, ali eventualni poraz Mourinha bio bi jedan kraj, a jedan kraj bi značio jedan novi početak. Lopta je okrugla, Premijerliga je čudo i zato..
Leave a Reply