Nedeljom pre podne se igra amaterska liga, kada se fudbaleri-rekreativci okupljaju na solidnim malim travnatim terenima da se malo istrče i zabave. Ovde ništa nije glamurozno kao u englekom fudbalu kakav poznajemo – presvlače se na parkingu ili na samom terenu, a posle mokri i prljavi odlaze direktno u pab na pivo.
Među takvima se u poslednje vreme, u dresu Vilou Paunda iz Sanderlenda može videti i Argentinac Hulio Arka, nekada veznjak “crnih mačaka” i Midlzbroa.
Arka je pre skoro 15 godina došao iz Južne Amerike da ostvari san, napravi karijeru i zaradi novac. Sada ne zarađuje ništa, već plaća 3,5 funti termin, kao i svi ostali igrači i jedino se trudi da dobije nagradu za najboljeg igrača utakmice, jer taj u pabu dobija jedno pivo gratis.
“Ovo su sjajni momci i ja sam jedan od njih. Sviđa mi se. Bio sam nekoliko puta sa njima na piću, nema glamuroznih barova kao u Premijer ligi, samo stari dobri pabovi.” Arka
Hulio ima samo 33 godine, ali je prinuđen da igra u najnižem rangu takmičenja. Naime, nezgodna povreda stopala, koju je vukao godinama, na kraju ga je potpuno lišila mogućnosti da igra profesionalno. Raskrstio je sa fudbalom. Na kratko. Onda je po stoti put stigao poziv, više u šali, da zaigra za Vilou Paund.
– Znam jednog od ovih momaka. I još dok sam igrao fudbal stalno mi je govorio da ću jednog dana igrati za njih. Pre nekoliko nedelja sam došao ovde na piće i on me je ponovo pitao. Rekao sam što da ne i potpisao pristupnicu. Tek kada sam počeo da igram sa ovim momcima shvatio sam koliko mi je to nedostajalo – kaže Arka.
– Morate da se prilagodite i da shvatite da oni ne mogu da trče mnogo. U prvih nekoliko nedelja sam ih tražio pasovima, ali nije bilo nikoga. Sada znam šta oni mogu, a šta ne. Postigao sam nekoliko golova i jedan iz slobodnog udarca na prvoj utakmici. Lepo je kad pobeđujete. Žena mi je kod kuće sa dva deteta, ali ne pravi problem zbog ovoga, jer zna koliko mi fudbal znači. Prošle noći naša beba nije spavala i ustajao sam na dva sata, ali mi nije bilo teško, jer više nisam u Premijer ligi.
“Povredio sam se 2006. Koristio sam injekcije za ublažavanje bola. Kako su godine prolazile, koristio sam ih sve više i na kraju sam morao na operaciju. Pokušali su da mi nameste prst, ali to nije ispalo kako treba, suviše me bolelo. Ugovor mi je istekao 2013, dugo sam pokušavao da se vratim u formu, ali nije išlo. Bilo mi je teško da to prihvatim. Telo mi je zdravo i još bih mogao da igram da nije te povrede.” Arka
– Ovo su sjajni momci i ja sam jedan od njih. Sviđa mi se. Bio sam nekoliko puta sa njima na piću, nema glamuroznih barova kao u Premijer ligi, samo stari dobri pabovi.
Arka je na Ostrvo došao još 2000. godine, kada ga je Sanderlend kupio od Argentinos Juniorsa za oko 3,5 miliona funti. Kao jedan od talentovanijih devetnaestogodišnjaka u svojoj zemlji, bio je kapiten mlade reprezentacije koja je osvojila Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina, a u kojoj su igrali Fabricio Koloćini, Maksi Rodrigez, Havijer Saviola i Vili Kabeljero.
Posle sedam godina na Stadionu Svetlosti Arka se preselio u Midlzbro, gde je zabeležio više od 180 nastupa. Sigurno je mogao da tu brojku značajno poveća, da nije bilo teške povrede.
– Povredio sam se 2006. Koristio sam injekcije za ublažavanje bola. Kako su godine prolazile, koristio sam ih sve više i na kraju sam morao na operaciju. Pokušali su da mi nameste prst, ali to nije ispalo kako treba, suviše me bolelo. Ugovor mi je istekao 2013, dugo sam pokušavao da se vratim u formu, ali nije išlo. Bilo mi je teško da to prihvatim. Telo mi je zdravo i još bih mogao da igram da nije te povrede – objasnio je Arka.
On planira da se posle 15 godina vrati u domovinu i počne da radi u medijima ili kao trener.
– Skoro 15 godina sam bio odvojen od porodice. Ipak, bilo je divno i ponovo bih to uradio. Uvek su svi bili dobri prema meni. Ljudi su mi prilazili, ali mi to nije smetalo jer sam običan čovek koji je srećan da plati kako bi igrao fudbal sa društvom. Sada plaćam da igram, a pored toga imate i besplatno pivo ako budete igrač utakmice.
– Došao sam iz malog kluba kao tinejdžer, a onda sam igrao pred 48.000 ljudi. To je neverovatno. Nisam dobro znao engleski, ali sam umeo da upadnem u nevolju. Jednog dana sam doneo knjigu Dijega Maradone na trening i pokazao menadžeru Piteru Ridu sliku na kojoj Maradona postiže gol protiv Engleske, a vidi se i Rid. Nije bio srećan zbog toga. Ali on je sjajan čovek i zahvalan sam mu što me doveo ovde.
– Želeo sam da dođem u Evropu i iskoristio šansu. Nekada vam se ne ukaže druga. Mama je bila uznemirena, ali tata je razumeo koliko je to važno. Mnogo noći sam sedeo sam, ali sam znao šta treba da uradim- ispričao je Arka.
On je bio sa Alanom Širerom u duelu, pole kojeg legenda engleskog fudbala nije više mogao da se oporavi. Širer je svejedno nameravao da okonča karijeru, ali je povreda posle sudara sa Arkom to samo ubrzala. Navijači Njukasla mu još uvek nisu oprostili.
– Navijači Njukasla su pomalo ljuti na mene, ali su generalno korektni. Alan me nikada nije krivio zbog toga što se desilo.
Sada nema više jakih duela, igra se za gol više, za pobedu i, naravno, za nagradu igrača utakmice.