Napulj. Topla julska noć 1990, Svetsko prvenstvo u fudbalu. Reke engleskih navijača slile su se podno Vezuva u nadi da će na stadionu ”San Paolo” njihov nacionalni tim iznedriti novog fudbalskog sveca ”Gordog Albiona”.
Upravo na tom terenu je slavu gradio ”dželat” ostrvske reprezentacije s prethodnog planetarnog šampionata – Dijego Maradona.
Njegova ”Božja ruka” im je i dalje stezala srca. Na njihovu žalost, umesto Argentine rival u četvrtfinalu je bila afrička senzacija – reprezentacija Kameruna, naizgled lak plen za predstavnike zemlje u kojoj je ova igra rođena. Posao im je olakšan i time što u timu s ”crnog kontinenta” nije bilo najboljeg igrača – Rožea Mile, koji je ostao na klupi.
Da, ali nije u pitanju front i nema veze ko je brojniji, veći i snažniji. U pitanju je fudbal, a u njemu je mnogo toga iracionalno. Pravilo je da nema pravila.
Lavovi su i jedni i drugi – Englezi zbog aristokratskog u sebi, moći i gordosti, Kamerunci zbog svoje hrabrosti i srčanosti. Veterani na oba gola, Piter Šilton na vratima Engleske, Tomas Nkono čuvao je mrežu Kameruna. Dvojica junaka u oba napada – Dejvid Plat, heroj nacije iz prethodne utakmice protiv Belgije u belo-teget dresu, a Fransoa-Omam Bijik, strelac pobedonosnog gola u susretu sa ”gaučosima”, u zeleno-crvenoj opremi. David protiv Golijata, improvizacija protiv šablona.
Prvo uzbuđenje viđeno je pred gololom favorita. Posle sjajne akcije, Bijik se našao sam pred Šiltonom , kad su navijači njegove reprezentacije već krenuli da proslave vođstvo, šutirao je iz sve snage i pogodio golmana Engleske.
Ostrvljani nisu propustili šansu da kazne taj promašaj. Po levoj strani je prošao Pirs, maestralno centrirao i pogodio u glavu Plata, koji se poput najboljeg glumca ”poklonio” na 7 metara od Nokonovog gola i smestio loptu tamo gde joj je i mesto. Igrao se 25. minut.
Zatresle su se tribine popunjene ratobornim Anglosaksoncima.
Drugo poluvreme donelo je mnogo više napetosti. Na teren je kročio Rože Mila, čovek kome je upućen poziv u državni tim po naređenju predsednika Kameruna Pola Bije, iako je u to vreme igrao u francuskoj trećoj ligi. Sin nemačkog železničara je opravdao očekivanja, vukao je kao lokomotiva svoj voz ka samoj završnici najvećeg događaja u svetu ”bubamare”.
Povukao je loptu u šesnaesterac, pa defanzivcima ”Gordog Albiona” nije preostalo ništa drugo osim da skrive penal. Uzavrelu lavovsku krv u svojim venama ohladio je tridesetrogodišnji Emanuel Kunde i rutinski poravnao rezultat. Minut 63.
Slavilo se na strani koja je bila naklonjena autsajderu. Egzotični ples i čudni zvukovi dopirali su sa dela tribine obojenoj u crveno-žuto-zelene boje.
Taman su se strasti smirile, a usledio je novi šok. Mila je ćušnuo loptu u kazneni prostor, pravo u noge Judžina Ekekea, ovaj je krenuo par koraka i majstorski, u stilu najboljeg golgetera, podbo loptu preko Šiltona- 2:1 za Kamerun. Štoperica je pokazivala 65. minut.
Uhvatili su se za glavu oni kojima je Union Džek na srcu. Traume iz Meksika su oživljene, priviđalo im se da se Maradona reinkarnirao u telu simpatičnog Afrikanca. Zaigrali su Mila i drugovi kraj korner zastavice, nacija je bila u transu. Polufinale, prvo za Afriku u istoriji svetskih šampionata je bilo na dohvat ruke.
Dok je puls još uvek bio ubrzan, umalo da usledi novi infarkt. Opet je uzrok tome bio Bijik, repriza situacije iz prvog dela – ali nije smeo da pogleda kapitena engleske selekcije u oči, probao je da ga prebaci petom, a sedokosi veteran je ponovo izašao kao pobednik.
Po starom fudbalskom scenariju usledila je žestoka kazna, jer Englezi ne praštaju – ni na terenu ni van njega. Uvod u osvetu bio je promašaj Plata iz šanse koja u sebi nosi pridev ”stopostotna”. Hokejaškim žargonom rečeno, bio je ”jedan na nula” sa Nkonom, međutim, promašio je okvir gola.
Dejvid nije pogodio, ali je zato među saigračima imao Linekera, a Geri nije bio bilo ko, već najbolji strelac iz Meksika 1986. godine. Srušen je tamo gde se to najstrože sankcioniše, nije poštovao nepisano pravilo da onaj nad kim je načinjen jedanasterac ne treba da izvodi najstrožu kaznu – poslao je golmana Kameruna u jednu, loptu u drugu stranu. Na semaforu je stajao 83. minut.
Pola kamena je palo sa srca, nada je oživela. Do kraja regularnog toka preostalo je još 7 minuta. Poznati špic je selekciju Bobija Robsona poslao u produžetke.
Napetost je rasla iz sekunda u sekund. Atmosfera je bila kao na berzi, u kladionicama se ”lupala” glava – ko će postići ”srebrni” gol, pošto ”zlatnog” još nije bilo?! Ko će kući otići punih džepova, a ko iščupane kose?
Nisu se predali Kamerunci, mada je bilo jasno da je snage za novo vođstvo ponestalo. Ukoliko uspeju da se odbrane i dobiju mogućnost da kroz ”penal-rulet” prođu dalje – slavili bi kao dobitak na lotou.
Svoje prilike za treći mat nisu iskoristili, pa je na scenu iznova stupio Lineker.
Ekscentrični Pol Gaskojn je uputio dug pas prema vođi svoje navale, umrtvljeni defanzivci Kameruna nisu pravovremeno reagovali, lopta je prošla izmešu njih, Geri se stuštio ka golu Nkona i ovom je preostalo samo da ga nepropisno zaustavi. Meksikanac Kodesal je ionako bio ”zaljubljen” u dosuđivanje kaznenih udaraca, pa je energično pokazao na belu tačku!
Opet je Kamerunac poslat u pogrešnu stranu, lopta na pravo mesto i slavlje Engleza je moglo da počne, iako je do završetka utakmice ostalo 15 minuta.
Čim je delilac pravde označio kraj, umesto Vezuva proključale su tribine.
Treslo se do Londona!
Sledbenici Elizabete II slavili su prvi prolaz svojih predstavnika među 4 najbolje nacionalne selekcije posle 24 godine. Put u Torino na noge ljutim neprijateljima, Nemcima, tada još uvek samo onima sa zapadne strane već srušenog zidau Berlinu, bio je trasiran.
Pilo se i veselilo naveliko, pilo se do besvesti uz nezaobilazne pogrdne pesme na račun premijerke Tačer koja je svojim zakonima zamerila huliganima.
U svojoj ispovesti je kasnije Rože Mila rekao da je Bog zaustavio njegovu reprezentaciju, jer bi u suprotnom Afrika proključala i bilo bi mrtvih!
To se Engleza nije ticalo, ovo je bilo njihovih 15 minuta slave, čak je i Maradoni sve bilo oprošteno. Na kratko…
Dragan Stojić
