Sir Aleks Ferguson, jedan od najboljih i najuspešnijih menadžera u istoriji fudbala preuzeo je tim Mančester junajteda na današnji dan davne 1986. godine.
Neverovatan broj trofeja koje je u karijeri osvojio nisu posledica njegovog dolaska u bogat tim u kome sve ide glatko i gde mu bogati gazda dovodi sve igrače koje želi i ne želi. I upravo je toj otežavajućoj okolnosti ključ njegove fudbalske dugovečnosti. Pušten je da sporo i naporno gradi tim, ali zato nije najuren posle početnih teškoća i neuspeha.
Ferguson je rukovođenje timom preuzeo u trenutku kad su oni bili 21. na tabeli. Čuda postoje, ali se ovom Škotu nisu događala, pa nije doveo svoj tim do vrha, ali je završio na sigurnom jedanaestom mestu. Za početak.
U drugoj sezoni je bio drugi, a u trećoj nije bio prvi, već opet jedanaesti.
Za to vreme je, dovodeći jednog po jednog, menjao igrački i trenerski kadar. Pri trofej bio je FA kup 1990. godine. Titula prvaka Engleske čekala se do 1993. Posle toga je osvojena još dvanaest puta. Dva puta je osvajao Ligu šampiona, jednom Kup pobednika kupova (i jednom sa Aberdinom). Kažu da je pred osvajanje prvog trofeja bio na ivici otkaza i ko zna na šta bi ličila Premijer liga da je bilo tako. Pobeda od 1-0 nije odredila samo sudbinu Junajteda, već i svih ostalih klubova.
On nije bio motivacioni govornik, već trener koga poštujete i plašite ga se. Bio je šef i odrekao se svakog igrača koji je to dovodio u pitanje, koliko god igrač bio dobar.
Iako se 2002. govorkalo o njegovom odlasku iz Mančester junajteda, ostao je još jedanaest godina naosvajavši se trofeja.
Konačno se povukao na kraju sezone 2012/13, posle više od 26 godina na “Old trafordu”, ostavljajući sve nas koji volimo fudbal da se nekako priviknemo da Fergi više nije pored aut linije, da ne žvaće žvaku nervozno i da se neće na poluvremenu izdrati na svoje letargične igrače i probuditi ih, naterati da počnu da “grizu” dok ne uguraju gol za pobedu u 95. minutu, dok on vuče za rukav četrtog sudiju.
Leave a Reply