Mi smo jedna velika zbrka. Paprikaš zvani Arsenal. I što više svi tražimo neki smisao u igri i razloge za loše, a i dobre stvari, sve mi je manje jasno šta se tu zapravo dešava.
Koliko god to bizarno zvučalo, imam osećaj da Venger pre utakmice ispiše imena igrača koji su mu na raspolaganju na papire, izmeša ih u šešir i izvlači jedan po jedan, pa kome se šta zapadne, što od pozicije, što od uloge na terenu. I mislim da je to ključni faktor ove sezone i činjenica zašto mi neke utakmice dobijemo i zašto nas ponekad neki pravi stručnjaci ne pročitaju, kao što je i bio slučaj minulog vikenda. Ni deset Pardjua zajedno ne bi očekivalo u zadnjoj liniji tri beka, a u napadu dva napadača. O klupi da ne govorimo.
Vidim da smo se sa povredama pomirili, kao i sa time da Venger ne odlazi, tako da možemo u miru i blagostanju čekati Januar i uživati u fudbalskim čarolijama koje nosi decembarski zbijeni raspored.
Još jedna od tajni naše taktike je ’zaraza’ koju širimo na dobre ekipe ove sezone, tipa Everton, Sautempton, Njukasl, a koja ne šljaka kada su u pitanju treš timovi, Junajted, Lester, Hal, Stouk itd.
Ne znam da li ste primetili, ali naša igra ove sezone se svodi na raspadanje po terenu, uglavnom. Svaki put kad se suočimo sa ekipom koja je u dobrom nizu i igra dobar fudbal, mi im to, kao boginje, prenesemo. Tako totalno unakazismo Sautempton, jer ljudi od naše utakmice krenuše i sa povredama i lošim rezultatima. Isto se desilo i sa Borusijom. A isto smo i Njukaslu uradili.
Utakmicu sa Njukaslom gotovo da ne znam kako da opišem. Gledajući utakmicu ni sam nisam bio svestan šta se dešava. Golovi su padali, mi smo igrali neki čudno dosadan napadački fudbal, ako te dve reči i mogu da se nađu jedna do druge u rečenici. Gledao sam i nisam shvatao, ni kako, ni zašto. Pardju je na klupi ostavio dva startera ove sezone iz nepoznatih razloga. A mi smo sa jednim totalno izmešanim sastavom pokušali da igramo neku vrstu fudbala. ’Zaraza’ je odradila svoj deo posla, a za ostalo su se pobrinuli i ljudi u našim dresovima koji su za to što rade i plaćeni. Na kraju, mi smo dali četiri gola, a oni jedan i ova utakmica će mi ostati u pamćenju kao jedna od najdosadnijih utakmica na kojoj je viđeno pet golova. Inače, poređenja radi, ne znam da li se sećate onog revanša sa Realom, kada je na ’Hajberiju’ bilo nula-nula, ali je to bila jedna od najdinamičnijih utakmica.
Jedna vest je obeležila ovu nedelju i jedan datum podebljala crvenim u našim kalendarima, kojoj god veroispovesti pripadali. Ili ne.
Anri je ’odigrao’ svoje. I tako nam lupio takvu šamarčinu, da će nam još dugo zvoniti u ušima. U stvari, još uvek ne znam ko nas je išamarao, da li su to novinari sa izmišljenim pričama o tome da Anri sanja povratak i kraj karijere u Arsenalu, da li je to sam Anri iz razloga o kojim se i plašim da razmišljam jer prete da poremete sliku o njemu građenu godinama i godinama, da li je u pitanju Venger ili još gore, uprava. Ali znam još jednom ko je ispao največi magarac. Mi. Ako su neki navijači magarci za ginisa, to smo mi. Jer nas ne je*e niko ni pet para. Ni po ceni karata, ni po stilu i taktici, ni po izboru trenera, ni po tome što smo svi sanjali dan kada će Anri odigrati poslednju utakmicu u Arsenalu, kada će ceo stadion nositi njegov dres, kada ćemo se svi isplakati kao žene uz ’Kasandru’.
O ovom čoveku mogu pisati redove i redove, bez kraja i početka, jer priča o njemu ne bi imala ni kraj, ni početak. To je jedan ispunjen krug. Čovek koji je bio moderni vitez, borac i džentlmen. Majstor svog posla. Plašim se i da krenem da pišem, jer će to biti predugačko i bojim se da u ovo moderno doba, kada su dugački tekstovi po defoltu dosadni, neće biti nikog ko bi to pročitao, a bila bi prava šteta, jer ovakvih fudbalera više nema. ’Izumiru’ jedan po jedan.
Danas kraljevi nisu ništa više do ukrasnih figura monarhističkih sistema. Nekada je kralj imao veoma bitnu ulogu, a danas služi samo za slikanje i razmnožavanje svoje loze. Monarhija na ostrvu postoji dugo i bilo je kraljeva i kraljeva, ali meni su dva kralja iznad svih. Ričard Lavlje Srce i King Henry!
Oni nikada ne hodaju sami, a to možda i jeste problem, jer ne mogu svi biti šampioni, već samo jedan tim, sam na vrhu. Liverpul ne zna za titulu u engleskoj dugo, ali se i mi trudimo da im ne manjka društvo. Sudar ćoravog i ćopavog je najbrutalniji opis nedeljnog derbija na ’Enfildu’. Liverpul kao slep tumara hodnicima lige, dok mi ćopavi pokušavamo da kroz isti trčimo. Zamislite samo na šta to liči. Ili ne morate, već u Nedelju moćićete to i da vidite.
Realno, šta očekivati, a ne biti preterani optimista i ujedno ne biti ni pesimista?
Možda je jednostavno najbolje imati stav priglupog potrošački orijentisanog kineskog turiste, koji sa jakim stranim akcentom na samo njemu jasnom engleskom uzvikuje sa drškom za olakšano pravljenje selfija:
COME ON YOU GUNNERS!