Uspešno vijati prestupnika može policija, nemirno derište njegovi roditelji, sopstveni rep ,možda, mačka , a trčati i sustići Đanluku Vijalija, sjajnog napadača londonskog Čelsija, sredinom poslednje decenije 20. veka bilo je jednako održavanju koncerta velikog orkestra usred Bermudskog trougla.
Takvog poduhvata prihvatili su se u novembru 1996. godine fudbaleri Mančester Junajteda u paklu svog stadiona Old Traford, ali je utakmica odigrana u okviru Premijer lige Engleske pokazala da bi za domaće Crvene đavole mnogo bolje bilo da se njihov dom zove Jang Traford, jer su im rivali u ovom susretu ipak bili popularni Penzioneri iz prestonog grada Ujedinjenog Kraljevstva. Samim tim je i naziv stadiona gostima bio potaman.
Da je ’’stari patos’’ klizav za domaćina, gledaoci su se uverili pola časa po početku utakmice.
Kapiten Čelsija Denis Vajs je izvrsno izveo korner, Dejvidu Meju je osim pogrešnog meseca u prezimenu ( gde da budeš maj u novembru?!) falilo i skočnosti, što je iskoristio visoki, snažni Majkl Duberi, koji je sa osam metara šutirao glavom, golman Junajteda Peter Šmajhel nespretno pokušao da uhvati loptu, njegov saigrač Fil Nevil neuspešno da je ’’nafiluje’’ u polje, tako da je ona udarivši o tlo prošla između njih dvojice i prešla gol – liniju za 0:1 u 31. minutu igre.
Srećom po pulene Aleksa Fergusona njihov menadžer nije sa sobom nosio veker sat, jer bi im pukle bubne opne od zvonjave, ovako je samo mogao da pogleda u svoj ručni časovnik, moguće je i u nebo, obaveštavajući ih da im je ostalo dovoljno vremena ne bi li stigli do izjednačenja.
Iako su Crveni đavoli u paklu svog stadiona činili sve da suparnike u teget opremi ispeku na vatri svog kvaliteta, kraj uvodnog poluvremena je predstavljao dokaz da nisu učinili ništa, jer su akteri otišli na odmor, dok je rezultat ostao nepromenjen.
Vidi li Amber Herd da se na velikom platnu emituje film sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi – zapaliće bioskop, stavite li Luisa Hamiltona u bolid Maksa Ferstapena – polupaće kontrolnu tablu, a pustite li Đanluku Vijalija, fudbalskog velikana, da pobegne odbrani – teško protivničkom golmanu.
Kad je Francuz Frank Lebef u 61. minutu uputio dubinski pas prema neumoljivom napadaču rodom iz Kremone, a ovaj se iskrao defanzivcima Mančester Junajteda, svi su znali, čak i vezanih očiju i začepljenih ušiju, kakav se ishod može očekivati.
Italijan nezadrživo s centra igrališta sprintuje ka cilju, Fil Nevil ga vija, vija, ali ne uspeva da ga stigne i ćelavac na 12 metara od gola lagano spušta loptu kroz noge istrčalom danskom čuvaru mreže, stavljajući do znanja svima da je vreme za svirku violina – 0:2, pola sata pre kraja bitke.
’’Slobodni Francuzi’’ su se iz Engleske suprotstavljali okupatoru svoje zemlje tokom Drugog svetskog rata, pa je i Erik Kantona, Galski pevac u redovima Crvenih đavola, zaključio da može slobodno postići gol, međutim, posle izvedenog kornera od strane Dejvida Bekama je sa dva metra neprecizno glavom gađao bliži gornji ugao. Lopta je fijuknula iznad roglja golmana Kevina Hičkoka.
Uprkos tome što je ’’trinaestica’’ Plavaca prezimenjak poznatog režisera, u 81. minutu je shvatio da fudbal nije film, pa je kapitulirao u režiji mančesterovaca.
Bekam je izveo korner, Lebef glavom izbio loptu na dvadesetak metara od gola svog tima, Čeh Karel Poborski je poluvisoko ’’iz prve’’ šalje nazad, a Mej je blago pognut ’’procvetao’’ kad mu (po Čelsi )vreme nije, skrenuvši glavom sa 10 metara saigračev projektil, tako da se Hičkok bacio udesno, a lopta odigrala kontraulogu završavajući u levom uglu i Junajted je smanjio prednost gostiju- 1:2.
Crveni đavoli su se rezultatski vratili u meč, no, vreme još uvek niko nije uspeo da vrati, ono je po Londonce teklo poput Temze – onoliko brzo koliko im je odgovaralo i tri boda su otplivala na njihov konto.
Onako penzionerski.
