Dani izobilja su tu. Nova godina je počela kao i svaka do sad. Ždranjem. Međutim, za navijače Arsenala taj glagol ima dvostruko značenje.
Krenimo prvo od onog fudbalskog. Da Arsenal ne igra lep fudbal, a po meni ni fudbal u opšte, osim na kratke trenutke u devedeset minuta, imali smo prilike da se uveravamo od Avgusta, a posebno je to bilo vidljivo u poslednjih nedelju dana, kada su nam Englezi ispadali iz ormara, frižidera, šporeta i vitrina.
O fudbalu koji se dešavao u navedenom periodu, a uključivao je i aktivnost fudbalskog kluba Arsenal, ne treba trošiti reči. Jer bi to bilo potpuno besmisleno. Ako vas nešto o tome zanima, pročitajte bilo koji moj tekst, samo menjajte imena protivnika.
Pridevi poput bezidejni, nemaštoviti, sebični, spetljani, dosadni, negledivi, krase imenicu ’fudbal’ u rečenicama koje se odnose na igru našeg voljenog tima.
Jedina dobra stvar iz svega ovoga su bodovi, jer fudbal se upravo zbog njih i igra. I ni zbog čega drugog. To dobro zapamtite. Jer da je nekog iz sveta fudbala i malo briga o svetu van fudbala, odnos bi im bio drugačiji, ali o tome u drugom delu teksta. Zadržimo se za sad na fudbalu.
Žao mi je što godinu počinjem sa ovakvim pogledom na klub i igru, a i generalno na fudbal, ali jednostavno imam organe koji me još uvek vrlo dobro služe, a pogotovo kada su u sprezi sa još uvek ne zatrovanim mozgom. Oči!
Utakmicu sa Halom u kupu, nisam pogledao ni deset minuta uključujući i usporene snimke oba gola i hajlajtse u poluvremenu. Jednostavno pustio sam utakmicu, malo pojačao ton i završavao neke druge stvari po kući. Ton kojim je komentator prenosio utakmicu uveravao me je da se zanimljivije stvari dešavaju sa mojom mačkom kada je prekrijem ćebetom ili kad joj bacim kesu. Za taj čudni bojkot odlučio sam se onog trenutka kada sam shvatio da više ne osećam ni trunku uživanja u gledanju svog omiljenog kluba, a opet sa druge strane shvatam da sam zavistan od Arsenala, pa se kompromis sam nametnuo. Video off, audio on. Jer kao što kažu, slika govori hiljadu reči, a hiljadu reči me može povrediti više nego onih nekoliko koje komentator iscedi, čisto da ne bi ćutao u živom programu.
Elem, iz ugla navijača pojavila se jedna pozitivna stvar, koja je onako spontano isplivala na površinu i sa kojom mogu i ja da se složim. A to je Kokelan. Odmah želim da se ogradim od nekog ludila i pomahnitale sreće da smo našli zadnjeg veznog za narednih pedeset sezona, ali je puno lepša slika od dvojca koji kada kroči na teren padne jedno drvo u kišnoj šumi Brazila, pa nam bukvalno uskraćuju kiseonik. A možda mi manjka kiseonika i od besa kada vidim njihovu nesposobnost. Kako god!
Sledeća je utakmica sa Stokom. No comment. Niti želim da spekulišem ko će igrati, ni ko neće. Niti me preterano zanima. Pokušaću da odgledam tu utakmicu samo zato što su Stoke stoka i mudonje, pa će možda istresanjem nekog od naših izazvati i kontra reakciju, u suprotnom, video off.
E sad dolazimo do ljudski mnogo bitnijeg dela teksta. Nadam se da ste primenili moje savete u vezi ishrane i odstranili Arsenal sa trpeza za vreme ovih blagdana. Pored toga nadam se da ste se poneli kao ljudi i u vremenu kada je najviše pozitivnih vibracija, ulepšali nekome dan bilo novčanom donacijom, bilo nekim odevnim predmetom, makar i psu lutalici bacili zalogaj. Zašto ponovo potenciram na istom?
Svake godine svedoci smo toga da klubovi i igrači posećuju domove za decu, sirotišta, škole, slikaju se sa njima i poklanjaju im svoje dresove. Zašto se to radi? Pa da bi ti ljudi koji zarađuju bezobrazne sume novca, tu ne mislim samo na igrače, nego na celu fudbalsku mašineriju, pokazali da ipak pored para, malo vole i ljude. Naravno, čast izuzecima. Koliku korist ima dete bez roditelja ako dođe neki fudbaler, pokloni mu svoj dres, slatkiše i slika se sa njim? Realno, gotovo nikakvu. U vremenu kada je cilj stvarati što više idola, pogotovo pogrešnih, koji svi imaju za ideal novac i bogaćenje, a svakog dana srećemo u ulici, u komšiluku, u prodavnici ljude i decu koji nemaju ni najosnovnije, pitam ja vas, nije li to pomalo nepristojno? Koristiti nečiju nesreću i u ime humanosti i pomoći propagirati nešto loše.
Zato vas ja, kao čovek, molim da ove praznike i tu pozitivnu energiju usmerite malo i na one koji nemaju ama baš ništa. Znam, ne živimo ni mi baš kao bubrezi u loju, ali naše malo, je nekome sve. Bilo da ćete to raditi obučeni u dresu omiljenog kluba ili ne, budite ljudi. I nemojte se slikati i to deliti na društvenim mrežama. To ne radite zbog tih ljudi. Već baš zbog onih koji to ne mogu ni da vide.
Po prvi put u ovom pozdravu ispod ne mislim samo na Arsenal, nego i na vas!
Želim vam mir i zdravlje u ovoj godini.
COME ON YOU GUNNERS!