U lov na vukove se ide dobro naoružan, trezan i bez publike, mada postoje i izuzeci.
Na primer, u hajku na andaluzijske Vukove u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova 1997/98, Đanluka Vijali, igrač-menadžer Čelsija, poveo je svoje ’’lovce’’ naoružane fudbalskim sposobnostima, uz podršku (uglavnom) pijanih navijača.
Još se zainteresovani za ovu evropsku lovačku priču nisu čestito smestili na stadionu Real Betisa u Sevilji, a prvi hitac iz ’’dvocevke’’ Norvežanina Torea – Andrea Floa pogodio je najboljnije mesto Velikih zelenih.
Roberto Di Mateo je sa centra igrališta proigrao saigrača, Viking je lako okrenuo Gutiereza, nezadrživo krenuo po desnoj strani i zamirisalo je na dimljenu vučetinu.
Ušavši u kazneni prostor protivnika, lako je pretrčao Rista Vidakovića i iskosa, sa 10 metara od gola, vrhom kopačke loptu po zemlji poslao u suprotan ugao gola ispred kog je stajao Antonio (Toni) Prats, pa je čuvar mreže Andalužana, poznat kao vrstan izvođač slobodnih udaraca, slobodno mogao da izvadi loptu iz mreže, jer je engleski predstavnik od 7. minuta vodio 1:0.
foto:pixabay.com
Strpljenje je majka mudrosti, brzina, u najmanju ruku, otac uspeha u fudbalu. To su Plavci odlično znali.
Na drugoj strani, ’’zeleno – beli’’ su na terenu delovali u skladu s nadimkom svog trenera Luisa Aragonesa – kao kornjače. I to one sa Galapagosa. Spori, prespori.
Ubrzo nakon prvog pogotka, Londonci su kopijom situacije koja im je donela rezultatsku prednost stigli do ’’plus dva’’. U glavnoj ulozi, opet, Flo.
Na svojoj polovini igrališta su Englezi zaustavili napad Pirinejaca, usledio je pas ka visokom napadaču, članu familije koja je svetu podarila više vrsnih fudbalera nego meksička serija seksipilnih glumica, tako da je i u ovoj situaciji on odigrao glavnu ulogu.
Iskrao se defanzivcima prvaka Španije iz 1935. godine, prihvatio dubinski pas na desnoj napadačkoj strani, 35- 40 metara od Pratsove mreže, sprintom je stigao u kazneni prostor, pokazao Vidakoviću da nema samo košarkašku visinu (193 cm) već i znanje, jer je reprezentativca Jugoslavije fudbalskim kros-over driblingom poslao ’’na Maldive’’, i kad je čuvar mreže domaćih krenuo ka njemu, rutinski kroz Špančeve noge, sa 8-9 metara, pogodio sredinu gola za 2:0 u korist popularnih Penzionera.
Real Betis je 1913. godine dospeo pod skute španskog suverena Alfonsa XIII, mada je na ovoj utakmici više ličio na kolektiv pod patronatom predsednika mesne zajednice nekog sela u Burundiju, a to zaista ne priliči ozbiljnom klubu.
Uz kraljevsko ime, u njegovom dresu igrao je i fudbaler kraljevskog prezimena – Alfonso Peres. Čovek po kom je nazvan stadion madridskog Hetafea, uprkos tome što nikad nije igrao useniorskom timu tog kluba, on se na tadašnjem Estadio Manuel Luis de Lopera osećao kao pravi seviljski berberin, što mu je dalo za pravo da ’’obrije’’ Čelsijev suficit u ovom dvoboju.
Napad po levoj strani rezultirao je ubacivanjem lopte pred vrata tima iz grada na Temzi, Francuz Frank Lebef je intervenisao izbijajući je glavom ulevo, usledio je centaršut sa ivice kaznenih 16 u ’’peterac’’, Alfonso je neometan glavom s četiri metra pogodio bliži ugao i golman Ed De Hoj (De Goj) se osećao kao doktor Bartolo u Rosinijevoj operi – 1:2, 46. minut.
Ostalo je dovoljno vremena da član Primere stigne do izjednačenja, međutim, za fudbalere Betisa je to bio teži zadatak nego iz mesta skočiti na vrh Zlatnog tornja, pa je dijamantski vredna prednost ostala na strani Ostrvljana.
Penzioneri su doživeli drugu mladost.
Leave a Reply