Zamislite da ste vlasnik ambicioznog kluba u Premijer ligi. Vaš cilj je da za početak budete stalno iznad četvrtog mesta u ligi, a nakon toga da se svake sezone borite za trofeje. Želite da vaš tim bude velikan.
Da li ćete angažovati britanskog menadžera da vodi vaš klub?
Ako biste to uradili, bili bi izuzetak. Izbor stranih trenera za menadžere klubova iz vrha je postao uobičajen; tokom prošlih deset godina, jedini Englez koji je vodio tim u Ligi Šampiona je bio Hari Rednap. Neki ovo smatraju lošim uticajem na engleski fudbal. U tom istom periodu, stručnjaci kao što su Sem Olerdajs i Toni Pjulis su pomagali da mali klubovi napreduju. Zašto oni nikad ne dobijaju priliku?
Pročitajte i Zašto je Big Sem potreban Premijer ligi
Odgovor je vezan za pitanje poseda lopte. Prošle sezone, od 12 timova koji su imali mali posed lopte, 11 su vodili britanski menadžeri. Bilo je 12 britanskih trenera u Premijer ligi, što je značilo da su, sa izuzetkom Brendana Rodžersa koji je iz Severne Irske, osam klubova sa visokim procentom poseda lopte vodili strani treneri.
Da li je ovo bitno?
Naravno da jeste, jer veliki posed lopte je odlika timova koji se bore za titulu. Međutim, ovo se ponekad ne odnosi na timove koje se nalaze u sredini tabele, što je slučaj sa Svonsijem koji često ima visoki procenat poseda. Ali to se retko dešava u vrhu tabele. Ovo pokazuje da je veliki posed lopte neophodan za kandidate za Ligu Šampiona.
Brojevi jasno pokazuju situaciju. U poslednje 4 sezone Premijer lige, timovi koji su završavali na prva četiri mesta su imali iznad 54% poseda lopte, osim Mančester Sitija u sezoni 2010/11. U istom periodu, šampioni nikad nisu imali manje od 56%. Na Svetskom prvenstvu 2014, timovi sa najviše pasova su bili Nemačka, Argentina, Holandija i Brazil (osvojili prva četiri mesta).
Zašto se pojavio ovaj trend?
Jedna od teorija je da se time smanjuju šanse protivniku. Ono što trener pokušava je da poveća verovatnoću da dobije meč, na način da se što više isključi faktor sreće. To ima smisla kad su veliki timovi u pitanju. Ako imate najbolje igrače, želite da taj talenat dođe do izražaja. S druge strane, timovi koji se bore za opstanak teže ka što više dugih pasova i prekida kako bi došli do povoljnog rezultata.
Pročitajte i 4 razloga zbog kojih Hari Rednap mora da nedostaje svakom ljubitelju starog engleskog fudbala
Ova ideja dovodi do utiska kontrole. Ako kontrolišete loptu, takođe kontrolišete igru, protivnika i faktor sreće. Najekstremniji primer toga je bila Gvardiolina Barselona; manje su se dešavale neočekivane stvari, jer su oni diktirali sve. Ovo nas vodi do drugog faktora: korišćenje poseda. Ako menadžer uspe da kontrolu pretvori u šanse, u većini slučajeva će taj recept biti dobar. To je najlogičnija formula za dugoročni uspeh.
Izuzeci postoje, ali su retki. Timovi sa drugačijom strategijom moraju to nadoknaditi drugim kvalitetima kao što su organizacija, disciplina i taktika. Dok ovakva taktika može doneti titule u sistemu takmičenja „na ispadanje“, korišćenje nje za osvajanje prvenstva je veoma teško. Za kandidate za titulu, značaj angažovanja trenera koji voli veliki posed je nesporan.
Međutim, da biste imali visok posed lopte, morate imati igrače za to. Da li bi Mančester Siti imao više pasova da ih vodi Toni Pjulis umesto Pelegrinija nije sigurno, ali bi svakako nastavili da dominiraju; svakako, Mančester Junajted je imao posed lopte 55,3% pod Mojesom, a ta sezona je bila neuspešna. Zbog toga, postoji stalna sumnja da britanski treneri mogu efikasno da koriste posed lopte.
Pročitajte i Žoze Murinjo: Da sam vlasnik nekog kluba, Toni Pjulis bi bio moj menadžer
Ta sumnja je bila opravdana kad je Mojes u pitanju: Junajted je insistirao na centaršutevima i nisu imali ideju u zadnjoj trećini terena. U sezoni 2010/11, Liverpul pod Rojem Hodžsonom je imao veliki posed, ali nisu znali šta će s njim. Ovo čini da je uzročno-posledična veza između poseda lopte i talenta igrača nebitna za ovaj problem. Najbitnija stvar je kakva vrsta trenera ima talenat da pretvori posed u pobede.
Oni koji to uspevaju često dobijaju poslove u najboljim klubovima, iako nemaju nekog iskustva. Jer ako oni uspeju, njihov stil igre donosi više potencijala za dugoročni uspeh. Oni mogu primeniti sistem koji će služiti klubu godinama. Ukratko, mogu od vas napraviti veliki klub.
Priča o Svonsiju je pravi primer!
Vlasnik Huv Dženkins je 2007. angažovao Roberta Martineza, bivšeg igrača kluba, koji nije imao trenerskog iskustva. Španac je primenio svoj stil igre koji se zasnivao na posedu lopte i osvojio je Ligu 1 sa 10 poena razlike u prvoj sezoni. Kada je bio u Čempionšipu, Svonsijeva mogućnost da drži loptu u svom posedu dovela je do osvajanja osmog mesta. Kada je Martinez prešao u Vigan, Dženkins je ostao pri izboru trenera koji slično razmišljaju: Paulo Souza, Rodžers, Mihael Laudrup. Ovakva strategija je dovela do kontinuiranog uspeha koji bi bio teško ostvariv direktnim stilom igre.
Drugačije mišljenje kaže da mali klubovi moraju igrati na duge lopte kako bi prikrili tehničku inferiornost. To je u redu, ali ako ne želite da klub napreduje. Stouk je postao stabilan tim pod Pjulisom ali je stagnirao u sredini tabele, pa je vlasnik Piter Koates angažovao Marka Hjuza da bi uveo novi sistem igre koji se bazira na tehnici. Sada su mnogo ambiciozniji po pitanju mesta na tabeli.
Činjenica da glavne timove u Premijer ligi, koji igraju sa velikim posedom, vode strani treneri nije slučajna. Tu se radi o tome da vlasnik traži najbolji stil igre i angažuje ljude koji to mogu obezbediti. U ovom trenutku, ti ljudi su strani treneri.
[socialpoll id=”2289556″]
Dalibor Gavrilović Gavra