Tragičnu životnu priču Vase Ladačkog nam je kroz stihove svoje pesme pre skoro 4 decenije ispričao Đorđe Balašević. Nema sumnje, naježimo se svaki put kad je čujemo. Svako od nas zna nekog čiju bi sudbinu mogao porediti s Vasinom.
Natera nas to na razmišljanje o ljudskim patnjama, željama i (ne)ostvarenim snovima. Nameće nam pitanja – da li mora tako ili postoji drugi put koji nas vodi ka spasenju? Ima li pomoći i ko je taj ko bi točak sreće mogao okrenuti na stranu gubitnika? Stegne nam se oko srca, zaplačemo u sebi, neki naglas, i poželimo da nas isto ne zadesi.
U seocetu Vrelo, nadomak gradića Ub u Srbiji, blizu Kolubare koja tiho teče, a ponekad, kao 2014. godine, podivlja, pre 30 godina prve korake načinio je dečak kome je ’’dato u zadatak’’ da ponižene, iscrpljene i otpisane sa slepog koloseka preseli na brze pruge života – tamo gde svako dobija potvrdu tvrdnje da radost znači propast tuge!
Da bi njegova filantropska misija bila uspešna i sam je morao da prođe kroz pakao. Na sreću samo fudbalski. Teorija poželjne teškoće dobila je potvrdu u praksi.
Nemanja Matić – čovek bistrog pogleda, oštrih kopački i što je najvažnije- mekog srca!
Za razliku od drugih, junak naše priče se nije kalio u ’’malim’’ klubovima da bi postao dijamant u Crvenoj zvezdi ili Partizanu, već je kao legura od koje bi moglo biti nešto još kao tinejdžer prešao obe strane Topčiderskog brda, ali je to uzvišenje u prestonici Srbije bilo suviše nisko za njega, mada su svi mislili da nema odlike fudbalskog alpiniste, čiji su dometi najviši vrhovi ’’najvažnije sporedne stvari na svetu’’.
Pošto je neprimetno preplivao kroz Kolubaru, klub rudara iz Lazarevca, Matić je vapio za mestom u kom može očvrsnuti, čeličiti se, a za takav poduhvat bolje adrese od slovačkih Košica nije bilo. Baš tu gde ’’ JU-ES stil’’ kali čelik, dobrodušni dugajlija je od 2007. topio led u svojoj karijeri.
U klubu siromašne međunarodne reputacije Nemanja Matić podigao je svoju radnu temperaturu, pa mu je prijalo rashlađenje s kraja 2008. godine, kad mu je selektor srpske reprezentacije Radomir Antić poslao poziv u državni tim za meč protiv Poljske. Koktel zadovoljstva za velikog borca – sasvim zasluženo.
Dve godine je Srbinu trebalo da postane Pavle Korčagin u slovačkoj ligi, a onda su u igru ušli engleski novci, parfimirani ruskim.
Pošto se na Stamford bridžu uveliko igrala kaljinka, tavariš Nemanja se savršeno uklapao u mozaik. Onako plav, svetlih očiju, liči na Rusa, nedostajala je bradica pa da ga Roman Abramovič oslovljava sa ’’baćuška’’.
Međutim, sav teret bitisanja u velikom klubu, nesnalaženje u zemlji u kojoj fudbal nije samo igra, već način života i društveno-nacionalni simbol s elementima psiho testa za sve fudbalere, doprineo je odlasku srpskog Orla, kome bi savršeno pristajalo ime Dobrica, na petomesečnu pozajmicu u jato zvano Vitese.
Arnem, grad na Rajni poznat po parkovima, pomogao je Matiću da razbistri svoju karijeru, udahne svež vazduh, ozeleni ambicije, što je rezultiralo transferom u redove portugalskog i evropskog velikana – lisabonske Benfike. Klupe u parku su mu dosadile, one na stadionima još više, pa je Orao krenuo u toplije krajeve, a pravo mesto je bio Stadion svetlosti u Lisabonu, dom Orlova s dvostrukim evro prstenom.
U polutrampi koja bi se mogla krstiti kao ’’razmena vernika’’, veliki pravoslavac Matić je s Luza u London ’’poslao’’ istaknutog rimokatolika Davida Luiza, a kako je vlasnicima klubova glavna religija novac, ’’šuškavci’’ su bili deo deo dogovora.
Ako je trava na Stamford bridžu bila previsoka, ’’patos’’ u Mančesteru suviše klizav, a Enfild previše bučan za čoveka posebnog senzibiliteta, zeleni tepih na kom je čuveni Crni panter Euzebio’’rikao’’ na oduševljenje Benfikinih pristalica, čvorovan je onako kako je Matić samo poželeti mogao.
Dok su boemi iz čuvene Alfame uz koju kapljicu više, a i koju ženu više, sumirali utiske o strašnim partijama praktično otpisanog fudbalskog znalca , na drugoj strani Evrope, u selu iz kog je Nemanja zaobilaznim putem otplovio u zemlju Vaska da Game– žrtve tranzicije, poniženi i uvređeni ljudi normalan životni kurs nisu mogli da održe, pa su počeli veslati unazad, zaboravljajući da je bitisanje u bedi greh. Umesto vaučera za putovanja i šoping u Parizu, Londonu, Beču , u džepu su poput ulaznice za pakao nosili papiriće na kojima je stajao iznos njihovog duga u nekoj od prodavnica u Vrelu (možda i van njega).
Titula šampiona u crveno-beloj uniformi, zvanje najboljeg igrača portugalske lige, odličan saldo na bankovnom računu, lična sreća nisu od Matića stvorili sebičnog džina s početka bajke, jer on ima osobine diva s kraja te poučne priče.
Pokazao je da i bogati plaču, ali ne zbog toga što ga je pratilo prokletstvo imućnog čoveka, već je njegovo srce plakalo gledajući koliko je ’’ sirotinja i Bogu teška’’.
Veliki ljudi ne čekaju da bilo ko od njih zatraži pomoć, na to gledaju kao na božju i čovečansku zapovest, tako da po Nemanjinom dolasku u voljeno mesto lakne onima iz čijih je grudi iščezao strah, pošto su im nade ugašene, a strah je , kako reče jedan istoričar, oblik volje za životom, jer Matić dugove pretvara u prošlost i vraća miran san svojim sugrađanima bar do sledeće posete Vrelu.
Igrom sudbine, sticajem okolnosti, s namerom nekog ko centrira dešavanja u ljudskim životima, Nemanja Matić je početkom 2014. kontrafelšem završio u Čelsiju. Zakoni Univerzuma govore da slučajnosti ne postoje.
Baš u godini kad su Nemci na Mondijalu Brazilcima ’’iskeširali’’ sedam komada, Roman Abramovič je, kaže urbana legenda, mit, čak je moguće i istina, kockarnici u Visbadenu vratio dug čiji je tvorac bio čuveni pisac Fjodor Dostojevski još u 19. veku, a reprezentativac Srbije je došao kao ’kec na jedanaest’’ ljubiteljima kocke u svom selu. Iz minusa u ’’pata karte’’, za nove štihove, ali one životne na čijim obodima umesto dama i kraljeva vide lik onog ko ih je spasao.
Humanizam i renesansa idu ruku pod ruku, tako je i Matić doživeo preporod kad je Premijer liga Engleske u pitanju.
Ako su kroz njegov privatni život mnogi shvatili šta znači biti ’’duša od čoveka’’, na terenu je bio kamenog srca.
Borio se da istera Đavole iz Mančestera, razbije grnčariju iz Stouka, istopi artiljeriju s Emirejtsa, Crvene oboji u crno, ali mu je najdraže bilo avgusta 2014. kad je posle prvog postignutog gola u dresu Plavaca probao Karamele s Gudisona.
Rulet koji je on okretao tri i po godine u uniformi londonskog kluba bio je mnogo drugačiji od onog koji su igrali gubitnici – premijerligaška kuglica se dva puta zaustavila na pravom, prvom mestu, a pehar namenjen pobedniku FA kupa je prikačen za njegovo ime kao orden dobročinitelju.
Prelazak u veliki Mančester junajted leta prošle godine ništa promenio nije. I dalje je radilica iz Vrela vuk na terenu, a jagnje van njega. Takav će i ostati, jer dobri ljudi ostaju isti – na plažama Maldiva, rovovima ili na njivi.
Svi smo ljudi, Nemanja Matić je ČOVEK!
*****