Jedni su zbog Dijegovog istorijskog poteza živeli ’’sto’’ godina u samoći – omrznuti u dobrom delu fudbalskog sveta, drugi dvanaest godina u besu, ali je razlika bila ogromna – u prvom slučaju je reč o nazivu Markesovog romana, u potonjem je bio u pitanju realan život, a ticao se duševnog bola koji je morio Engleze posle Maradonine Božje ruke u Meksiku 1986. godine.
Pošto je ’’za dlaku’’ izmakla prilika za revanš četiri godine kasnije na Svetskom šampionatu u Italiji, Ostrvljani su na priliku da ’’odseku ruku’’, za koju su smatrali da sa Bogom nema ništa zajedničko, čekali do Mundijala 1998. u Francuskoj.
Jedno od svetih mesta francuskog fudbala, prostor na kom se hiljade ljubitelja fudbala skupljalo kako bi se molilo za nove bravure Mišela Platinija – stadion Žofroa Gišar u Sent Etjenu – bio je poprište duela bivših svetskih prvaka, ali je ovaj meč imao i političku dimenziju, jer su Argentinci želeli da se još jednom osvete Englezima za poraz u Foklandskom/Malvinskom ratu, ako ne na frontu, ono bar na fudbalskom terenu.
Po ko zna koji put je jedna utakmica bila više od igre!
Umesto ispitivanja snaga, već posle pet minuta igre probuđen je osvetnički duh Gaučosa.
Iako su engleski defanzivci poznati kao ’’vetrenjače’’ u skok igri, Gabrijel Batistuta se ugledao na Don Kihota, hrabro se posle centaršuta Arijela Ortege vinuo iznad svojih čuvara, dovoljno da glavom pogura loptu pred sam gol Dejvida Simena, a brkajliji je po ko zna koji put nedostajao koji centimetar visine, samim tim i dužine – Čolo Simeone ga je naterao da uđe u duel i skrivi jedanaesterac.
Batistuta, fudbalski Vojvoda od Toskane, na svoja pleća je nabacio teret izvođenja najstrože kazne i u stilu Mikelanđela Buonarotija izvajao vođstvo svoje reprezentacije, iako je golmanu Engleska lopta bila na dohvat ruke.
Opet se Gordom Albionu priviđao Maradona, čak se i runo na foklandskim ovcama nakostrešilo od pomisli da bi veliki neprijatelji mogli stići do pobede, a Margaret Tačer u kutku svoje sobe telepatski pokušavala da u fudbalere sa Ostrva usadi duh vojne pobede iz 1982. godine.
I uspelo je. Samo četiri minuta su igrači Danijela Pasarelje uživali u prednosti.
Ovoga puta je Magarence Ortega izgubio duel protiv Grema Lesoa, pozadinac je odigrao na glavu Polu Skolsu, virtuoz Mančester junajteda je glavom prosledio loptu prema Majklu Ovenu, a u vremenu dominacije ovog mladića to je bilo pola gola. Stuštio se napadač Liverpula prema mreži Karlosa Roe, nesreću da ga ’’ugosti’’ na samom ulasku u šesnaesterac imao je Roberto Ajala, a otrovna bubica sa Enfilda se samo na trenutak očešala o Argentinca i to je bilo dovoljno sudiji Kimu Miltonu Nilsenu iz Danske da pokaže na belu tačku, uprkos sumnjama u ispravnost odluke.
Ako je Majkijev prodor bio pola gola, onda je neumoljivi Alan Širer kompletirao doživljaj, pogodivši gornji deo mreže doneo je izjednačenje i veliku radost frenetičnim sunarodnicima na tribinama stadiona u Sent Etjenu.
Englezima od XIX veka teče fudbalska krv, a kad su stigli do poravnanja narastao je broj crvenih zrnaca i nastavili su juriše.
Iako su Gaučosi vrsni krotitelji konja, u 16. minutu im je Oven pokazao da je neukrotiv.
Dejvid Bekam ga je sjajno uposlio, golgeter iz Čestera je nezadrživo krenuo napred, ni boladoras ne bi pomogao Argentincima da ga zaustave, pa su Hoze Ćamot i ukopani Ajala posmatrali egzekuciju koju je golgeter nacionalnog tima Engleske izvršio nad nemoćnim Room šutem u gornji ugao sa 10-11 metara.
Pomračenje je, valjda, osetilo i sunce sa plavo-bele zastave južnoameričke države, a kroz durbin Engleza se već videlo mesto u kosturu koji je bio namenjen četvrtfinalistima.
S obzirom da je gol-mašina u prvoj trećini početnog poluvremena stalno bila ’’na centrifugi’’, u nastavku kao da je došlo do kvara, nije bilo golova do 45. minuta, četvrti sudija je već preneo publici da će se igrati jedan ’’zaustavni minut’’, mnogi su napustili svoja mesta odlazeći na osveženje, Hodlovim izabranicima ono nije bilo potrebno, jer su ’’tuširani’’ u poslednjim sekundama prvog dela igre.
Ne baš obećavajuću akciju dvostrukih svetskih prvaka je na dvadesetak metara od gola bespotrebnim prekršajem nad Dijegom Simeoneom prekinuo Sol Kembel. Veron i Batistuta su bili viđeni kao potencijalni izvođači, ali su skovali zaveru, Batigol se zaleteo i preskočio loptu, a Veštica umesto da na metli ponese ’’bubamaru’’ iza leđa Simena, prevario celu englesku postavu i odigrao prema Havijeru Zanetiju, a čuveni ’’internista’’ zasekavši predmet kojim se postižu golovi dijagonalom doneo egal – 2:2, za neopisivu radost na klupi svog nacionalnog tima.
Za divno čudo, drugih 45 minuta je počelo burom, samo što nisu bili u pitanju golovi, već je sudija Nilsen ’’oduvao’’ Bekama s terena. Posle prekršaja Simeonea, Dejvid ga je, mada još uvek ležeči na zemlji, dočekao ’’na zicer’’, samo što mu fizika nije bila jača strana, pa je potkačio Argentinca pred očima autoritativnog Danca i zna se šta je usledilo- sva sreća te iz tuševa u svlačionici teče i topla voda, tako da je onaj hladni u režiji Zanetija ostao deo istorije na terenu.
Šta u takvim trenucima preostaje ekipi koja je desetkovana nego da priželjkuje penal-seriju, jer je i do nje doći u situaciji sličnoj ovoj uvek bio težak zadatak, pogotovo ako za suparnika imate tako moćan sastav.
Englezi su cilj ostvarili, udarci sa okrečenog kruga na 11. metru od okvira gola su odlučivali o putniku u narednu rundu.
Serhio Berti i Alan Širer su bili više nego sigurni kao prvi izvođači, opustivši atmosferu u oba tabora, da je Simen bio dvometraš, a Roa još za glavu viši- pitanje je da li bi i tad uspeli išta da učine, toliko su Argentinac i kapiten Gordog Albiona bili precizni.
Drugu seriju je otvorio Ernan Krespo. U dresu Parme su golovi za njega bili rutina, ali ovde nije bilo Parmalatovih čokolada, pa mu je ponestalo energije i koncentracije i čuvar mreže Engleske je odbranio njegov šut. Ko zna koliko decibela je pojačana pesma na delu stadiona na kom su bili smešteni navijači u belim dresovima sa lavovima na amblemu.
No, kratko je trajalo njihovo slavlje, jer je Pol Ins uputio udarac na isto mesto na koje i njegov prethodnik u teget dresu, a Roa je bio gde treba. Središnji deo plej-of partije je, u stvari, značio početak.
Ako ste pre 19 godina još bili u stomacima svojih majki, a danas čitate ovu priču, znajte da je Huan Sebastijan Veron već 2-3 godine pre ovog susreta imao značajnu ulogu u Kalču, a aktivan je i danas kad ste Vi deo sveta odraslih, pa je u skladu sa nadimkom, kao veštica Ivicu i Maricu prevario Simena i doneo prednost Gaučosima.
Cimnuo je Roa Pola Mersona, koji je već krenuo prema lopti, vratio ga unazad, pokolebalo je to ljubitelja ljute kapljice, zatresla se noga napadaču Arsenala, ali se isto desilo i mreži, iako je Argentinac bio nadomak odbrane.
Potom je Marselo Galjardo bio siguran, a red je došao i na Ovena.
Jedan od junaka iz regularnog dela utakmice je doveo publiku do slepila. Zastao je svima dah, za trenutak su posmatrači obnevideli, jer se lopta zalepila na mesto gde je skoro nevidljiva, međutim, kad su protrljali oči, svi su se uverili da se odbila na pravo mesto… Pravo mesto po Engleze, shvatili ste.
Napetost je rasla, a na njenom vrhuncu, u 5. seriji, na velikoj sceni se pojavio tragičar iz prvog poluvremena- Roberto Ajala. Kad su pristalice Pasareljinih pulena već zaustile ’’gde baš on sad!’’, dvojka Gaučosa je istresao sve dukate i kao najbolji kum ih bacio u oči Nevernim Tomama i stavio Dejvida Batija pred svršen čin.
Prevario je ’’vezista’’ Blekburn roversa Rou, no, ne i ruke visokog Argentinca koje su kasnile za telom i lopta je završila na šakama novog junaka nacije.
Ako Moskva nije verovala suzama, London, Birmingem, Mančester, Liverpul jesu, jer se plakalo širom Britanskog ostrva, pored Maradone je proklinjan i Roa.
Na drugoj strani, Gaučosi su nakrivili svoje šešire i zaplesali tango Argentino…
Dragan Stojić